Када је 1876. године, у јеку Невесињске пушке, књаз Никола прегазио својом војском сву Горњу Херцеговину, Борач (предео у горњем току реке Неретве у Невесињском срезу) је једини остао нетакнут, због свог специфичног положаја и неприступачности. Чак су и чете црногорско-херцеговачке веома тешко продирале у Борач или преко њега дубље у Босну.  Вала Борачка је била природно утврђење између Босне и Херцеговине. То је омогућило да муслимани босански ту буду заштићени од чета црногорско-херцеговачких, као и да остану у компактним масама као у вали Бјелимићима, Хотовљу и на подножју планина Трескавице, Бјелашнице и Височице.

Непопаљени, добро наоружан и богат стоком, Борачки крај је након Берлинског конгреса 1878. године тешко подносио нову окупациону власт Аустроугарске, која га је политички, економски и уопште друштвено изоловала и експлоатисала. Становништво је пружало пасиван отпор, одбијајући да плаћа порез, да учествује у извођењу јавних радова, да учи земаљски језк и латиницу, те је власт морала да предузима присилне мере.

Фотографија: Црква у Улогу

Барон Бенко, тадашњи невесињски престојник, сугерисао је окупационој влади у Сарајеву да у Борач пошаљу сердара Пера Тунгуза као војно-цивилног управитеља. Иако се Тунгузу тамо није ишло, јер је имао у току Невесињске пушке сукоба и окршаја са неким муслиманским вођама из Борча, морао је послушати. Сердар се настанио у Улогу, крај саме Неретве и отпочео је управљати Валом Борачком. Сам почетак његовог управљања био је тежак и пун неповерења на обе стране (муслиманској и српској). Међутим, корак по корак, Тунгуз је почео својим радом придобијати на своју страну Борчане, прваке тога краја, те је и кумовао са Омером Шачићем, вођом муслимана. Пред Швабом, заједничким непријатељем, православни и муслимани у Невесињу се мире и заборављају на несугласице из минулих времена.

Салву народног незадовољтва је изазвало доношење Војног закона за Босну и Херцеговину, 4.11.1881. године, којим се проглашава војна обавеза за све умно и телесно способне мушкарце од 20 година старости. Становници Невесиња и целе околине били су једнодушни у одлуци да се томе одупру.

Започињу припреме за устанак, који ће окупити муслиманско и српско становништво. По упутствима са Цетиња, сердар Тунгуз је “ухватио вјеру”са буљубашом Сали-агом Фортом, те су на тај начин православци и муслимани постали једна политичка и ратничка целина.

Устанак отпочиње у ноћи између 10. и 11. јануара 1882. године, нападом на жандармерјиску станицу у Улогу, јер су се ту укрштали путеви из источне Херцеговине и јужне Босне, што је било  значајно за даљи ток устанка. Устаници су били предвођени Пером Тунгузом,  који је имао своју чету још у току 1878. године. Након 36 сати борбе у опкољеној касарни, командант станице Никола Радаковић се на задану ”ријеч и вјеру” предао подсердару Тунгузу. Заробљени командир, и његови пандури и жандари, пуштени су на слободу.

Фотографија: Детаљ из Улога данас

У извештају капетана Лукића стоји да је у нападу на касарну узело учешће око 1.000 становника тога краја. 13. јануара код џамије у Улогу дошло је до манифестације хришћанско-муслиманског братства. Устаници су били муслимани и Срби из Борча и Фоче. У тадашњим ратним извештајима каже се да су уз Пера Тунгуза, Бошка Ћеклића са Обрње и Васа Бухе са Површи, кључну улогу имали Салко  тј. Салих-ага Форта из села  Сопиља, угледан домаћин, веома поштован међу својим сународницима, као и Омер Шачић, богати земљопоседник из Улога, који је са више својих синова учестовао у припреми и извођењу устанка. Такође, ваља споменути и Ахмета Дедовића званог Јапалак, из села Горња Бијења подно Црвња, веома цењеног у томе крају.

16. јануара одиграо се устанички напад на комуникацијски центар на Коритима, устаници су потом своје акције усмерили ка коњичком срезу, па су освојили Главатичево. 25. јануара заузели су жандармеријске станице у Калиновику и Јелечу, те су напредовали према горњем Подрињу, Загорју, са циљем да ослободе Фочу. Најактивнији међу њима беху Перо Тунгуз, Стојан Ковачевић и Салко Форта. Стојан Ковачевић је добио тајну поруку из Црне Горе да заузме Фочу и прекине њену везу са Сарајевом. Водио је групу од 600 устаника и 1. фебруара 1882. године је заузео жандармеријску станицу на Тјентишту. Стојаново борбено деловање у фочанском крају, у оквиру Улошког устанка, било је прозвано у народу “Стојанов вакат”.
17. фебруара устаници су опколили Фочу, а акција је отпочела нападом на Брод. У биткама око Фоче учествовало је 1.500 бораца. Борбе су биле жестоке и трајале су до 4. фебруара, али су устаници доживели пораз.
18. фебруара долази до битке у Црвеном кланцу на Моринама, где се сукобила војска генерала Цвејића из Невесиња и устаничка војска од 1.000 бораца по командом Пера Тунгуза, Омера Шачића, Мује Куртовића, Салих-аге Форте, Ибрахима Ченгића Куталије и Васа Бухе. Битка је била жестока, са великим губицима на обадве стране. Изванредно храбри и предузимљиви, али сиромашни оружјем и без артиљерије, устаници нису могли савладати добро обучену и опремљену непријатељску војску.

Устаници су након пораза у Црвеном кланцу наставили да се боре герилским начином ратовања. Прегруписани у мање чете од 50-200 људи, нападали су мања војна постројења и жандармеријске станице вешто избегавајући фронталне сукобе. Перо Тунгуз се читавих 6 месеци борио са две до три хиљаде устаника по планинама, против много надмоћнијег непријатеља.  Међутим, устанак је почео малаксавати, притиснут од велике војне силе. Напослетку, устаници су били приморани да беже у Црну Гору, не би ли спасли своје главе.

Аустрија је дала амнестију свим устаницима који су се вратили својим кућама, а осамнаесторици устаничких главара који су емигрирали у Црну Гору без ћесарске милости – није било повратка. Међу њима је био и Перо Тунгуз, који је живео у егзилу све до своје смрти, 1919. године.

Устанак је угушен великом војничком силом, јер није имао помоћи ни од  Црне Горе, ни од Русије, пошто су биле исцрпљене услед ратовања са Турском, а ни од Србије која је тада водила аустрофилску политику. Балканске државе Србија и Црна Гора, које су стекле самосталност на Берлинском конгресу 1878. године, биле су под јаким утицајем немачког фактора и нису се значајније ангажовале у овом устанку. Устаници су остали без братске помоћи и претрпели су војнички пораз и слом устанка.

Значај устанка у Улогу, тј. II Невесињске пушке 1882. године:

Прво,  тим устанком се прокламовало јединство Срба и муслимана у заједничкој борби против окупатора Аустро-Угарске.

Друго, са подизањем устанка и вођеним борбама, устаници су окупатору доказали да они нису раја него народ.

Треће, устанак је тада спречио агресивне планове Аустроугарског генералштаба за продирање преко Санџака на Солун, јер је Монархију, докле га је угушила, коштао у новцу и крви.

Четврто, са овим устанком, кнез Милан Обреновић је добио од цара Фрање Јосифа титулу краља, а Србија је постала од кнежевине краљевина. Ово признање је Аустрија учинила јер је службена Србија својим лојалним држањем према Бечу спречила да се овај херцеговачки устанак прошири и на Босну.

Иако овај устанак није постигао жељени циљ, доказао је Аустрији да Невесиње није уморно од прошлих ратова и да је спремно за своју и општу словенску ствар увек своју крв проливати и своје куће попалити и порушити. Тако је било онда, тако је остало до данашњих дана.

                                                                                                            Наташа Глигорић

Извори:

• Данило Тунгуз Перовић „Сердар Перо Тунгуз – Расојевић“ „Портрети црногорско-херцеговачких горштака“, (Бокешка штампарија Котор XI-1934)

• Данило Тунгуз Перовић „Аутобиографија“
• Милош Окука и Никола Лакета “Морине у Херцеговини Повијест о планини” (Свет књиге, 2017)