ДОБРОЧИНСТВО НА ДЈЕЛУ

Удружење Невесињаца у Београду прикупило 100.000 динара за страдале у Српској и Србији Опширније

ГАЛЕРИЈА – УКРАС НЕВЕСИЊА

Већина градова у окружењу, али и шире, не може се подичити галеријом какву има наше Невесиње. А како му се посрећило? Опширније

ШКОЛА РЕПУБЛИЧКИХ ПРВАКА

Основна школа „Ристо Пророковић“ у Невесињу Опширније

Кажем Митровдан, мислим – Невесиње

Нови примјери јунаштва и чојства Опширније

Невесиње у слици Опширније

Невесиње у слици Опширније

Невесиње у слици Опширније

Невесиње у слици Опширније

Невесиње у слици Опширније

Невесиње у слици Опширније

Невесиње у слици Опширније

 

ПОЧЕТНА

Један поглед на Невесињско сијело

У фебруару мјесецу 2009. године, у ресторану “Легенда“ на Бањици, код Данила Чабрила Чабе, састала се група Невесињаца који живе у Београду и покренула иницијативу да се обнови манифестација која је дуги низ година у другој половини двадесетог вијека окупљала Невесињце и њихове пријатеље у Србији.

Наиме, Невесињско сијело била је својеврсна завичајна смотра која се одржавала у престижној свечаној сали Дома ЈНА, а било је година када се окупило и до 700 сијелџија. За Сијело се спремало током читаве године; руководство невесињске општине је бирало најбоље и најљепше да се достојно представе у Београду, тренирале су се ноге за коло, оштрила грла за пјесму. А они који су већ живјели у Београду настојали су да покажу како нису заборавили свој завичај и његове обичаје. Данас ће многи са сјетом препричавати како су се на “оном Сијелу“ хватала по два кола – једно у великој сали, а друго у холу; коло је играло и до сат времена, све док момци и дјевојке не покажу сва своја знања и вјештине у надигравању и натпјевавању.
Због броја људи који су долазили и због квалитета његовог садржаја, Невесињско сијело је било култни догађај тога времена, а приче о њему се преносе све до данашњих дана.

Због тога групи код Чабе није било нимало лако да обнове такву традицију. Било је више разлога за бојазан од неуспјеха; многе Невесињце су још увијек бољеле ратне ране, један покушај прије неколико година није имао значајнијег одзива, када се једанпут прекине нешто што је трајало годинама, потребно је доста времена да се поново створи навика…

Ипак, кренуло се на посао. Организовање Сијела је био један од основних разлога за формирање Удружења Невесињаца у Београду. Читава 2009. година протекла је у конституисању Удружења и његових органа, да би се у јесен формирао Организациони одбор за Сијело. И десило се чудо – у фебруару 2010. године, у ресторану Дома Војске Србије, након безмало двадесет година, поново се ухватило коло и заорила невесињска ганга. Сала је била пуна, тражила се карта више.

Удружење је извукло поуке и одлучило да преузме одговорност даље организације Сијела. Тако је друго Сијело одржано у ресторану “Језеро“ на Ади Циганлији, да би се треће године преселили у Центар Сава, гдје је одржано свако наредно.

Проблема са одзивом било је само оне године када се одступило од традиције; друго Сијело организовано је у мају мјесецу. Настојали смо да се избјегну проблеми који могу настати због климатских услова у фебруару. Али, то се једноставно није примило. И ту се потврдила наша стара изрека – боље је остати без села, него без обичаја. Сијела су се од давнина одржавала зими, када нема других, прешнијих послова и ту традицију једноставно не треба мијењати. Тако се из године у годину интересовање за Сијело, без обзира на економске и друге потешкоће, одржавало на високом нивоу. Све до овог последњег, одржаног прије десетак дана.

Дође на наша Сијела сасвим довољно сијелџија, између 400 и 450 душа испуни салу ресторана Сава Центра. Дођу и руководиоци општине Невесиње са омладином из културно – умјетничког друштва. Дођу Невесињци и њихови пријатељи из свих крајева Србије. Ухвати се коло и заигра се пролета. Научили су Невесињци да везу Ужичко и Чачак коло, чак да се врте уз валцер и танго. На свако ново Сијело дође све више омладине, што је основни циљ и жеља организатора.
У Удружењу су сасвим задовољни тим чињеницама; Сијело је поново постало догађај за који се припрема и о коме се прича.

Једино старије сијелџије, оне из Дома ЈНА, са сјетом ће понекад причати о она два кола у којима се грабило ко ће прије, ко боље и љепше заиграти и запјевати. И када би се, да којим случајем у Дому није било струје, засигурно угасила лампа када из грла бијела Радован Појужина и његова дружина запјевају: “Ој, ђевојко, моје јање мало…“.

Зоран Јањић

ФОТО ГАЛЕРИЈА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>