Category Archives: АКТУЕЛНОСТИ

ОБАВЈЕШТЕЊЕ

НЕВЕСИЊСКО СИЈЕЛО 2020. ГОДИНЕ

Драги Невесињци и драги пријатељи,

Обавјештавамо вас да ће Удружење Невесињаца у Београду и ове године организовати Невесињско сијело. Као што је познато, Сијело је наша традиционална и најзначајнија културно – забавна манифестација, а ове године ћемо се састати једанаести пут од како је, 2009. године, обновљен рад Удружења.

Сијело ће се одржати у суботу, 22. фебруара 2020. године, у ресторану Центра Сава. Окупљање гостију је предвиђено од 18.00 часова, а културно – забавни програм почеће у 19.00 часова.

Као што је било на свим досадашњим Сијелима, и овога пута ће нам доћи гости из Невесиња. Међу њима ће бити дјевојке и момци који ће нам представити пјесме, игре и обичаје са давнашњих окупљања оваквог типа, а све ће пратити звуци провјереног музичког оркестра.

У игри томболе ћете имати шансу да добијете гусле, невесињске специјалитете – пршут и мјешину сира торотана, вриједне одјевне предмете, слике, књиге и друге награде које обезбјеђују вјерни пријатељи нашег Удружења.

Цијена улазнице износи 2.300,00 динара. У ту цијену урачунато је комплетно јело и пиће.

Студенти из Невесиња који студирају у Београду добиће бесплатне улазнице за Сијело. За то је потребно да лицима која продају улазнице покажу доказ да су рођени у Невесињу (личну карту) и да су редовни студенти (овјерен семестар у индексу).

Продаја улазница ће почети 15. фебруара у ресторану Донатело, улица Устаничка број 61 (у непосредној близини општине Вождовац), у времену од 17.00 до 20.00 часова.

Улазнице можете купити и уплатом на жиро рачун Удружења. Уплатница за куповину карте попуњава се овако:

Прималац: Удружење Невесињаца у Београду, ул. Високог Стевана број 23, Београд

Сврха уплате: Чланарина – карта

Износ: 2.300,00 динара

Жиро рачун: 170-30009346000-05

Након уплате пошаљите поруку на мобилни телефон број +381 62 599699, у којој требате написати име уплатиоца, број резервисаних улазница и уплаћени новчани износ. У том случају улазнице ће вас чекати на улазу у Центар Сава приликом доласка на Сијело.

 

До скорог виђења!

Организациони одбор

 

 

 УЛОШКИ УСТАНАК 1882. ГОДИНЕ

Када је 1876. године, у јеку Невесињске пушке, књаз Никола прегазио својом војском сву Горњу Херцеговину, Борач (предео у горњем току реке Неретве у Невесињском срезу) је једини остао нетакнут, због свог специфичног положаја и неприступачности. Чак су и чете црногорско-херцеговачке веома тешко продирале у Борач или преко њега дубље у Босну.  Вала Борачка је била природно утврђење између Босне и Херцеговине. То је омогућило да муслимани босански ту буду заштићени од чета црногорско-херцеговачких, као и да остану у компактним масама као у вали Бјелимићима, Хотовљу и на подножју планина Трескавице, Бјелашнице и Височице.

Непопаљени, добро наоружан и богат стоком, Борачки крај је након Берлинског конгреса 1878. године тешко подносио нову окупациону власт Аустроугарске, која га је политички, економски и уопште друштвено изоловала и експлоатисала. Становништво је пружало пасиван отпор, одбијајући да плаћа порез, да учествује у извођењу јавних радова, да учи земаљски језк и латиницу, те је власт морала да предузима присилне мере.

Фотографија: Црква у Улогу

Барон Бенко, тадашњи невесињски престојник, сугерисао је окупационој влади у Сарајеву да у Борач пошаљу сердара Пера Тунгуза као војно-цивилног управитеља. Иако се Тунгузу тамо није ишло, јер је имао у току Невесињске пушке сукоба и окршаја са неким муслиманским вођама из Борча, морао је послушати. Сердар се настанио у Улогу, крај саме Неретве и отпочео је управљати Валом Борачком. Сам почетак његовог управљања био је тежак и пун неповерења на обе стране (муслиманској и српској). Међутим, корак по корак, Тунгуз је почео својим радом придобијати на своју страну Борчане, прваке тога краја, те је и кумовао са Омером Шачићем, вођом муслимана. Пред Швабом, заједничким непријатељем, православни и муслимани у Невесињу се мире и заборављају на несугласице из минулих времена.

Салву народног незадовољтва је изазвало доношење Војног закона за Босну и Херцеговину, 4.11.1881. године, којим се проглашава војна обавеза за све умно и телесно способне мушкарце од 20 година старости. Становници Невесиња и целе околине били су једнодушни у одлуци да се томе одупру.

Започињу припреме за устанак, који ће окупити муслиманско и српско становништво. По упутствима са Цетиња, сердар Тунгуз је “ухватио вјеру”са буљубашом Сали-агом Фортом, те су на тај начин православци и муслимани постали једна политичка и ратничка целина.

Устанак отпочиње у ноћи између 10. и 11. јануара 1882. године, нападом на жандармерјиску станицу у Улогу, јер су се ту укрштали путеви из источне Херцеговине и јужне Босне, што је било  значајно за даљи ток устанка. Устаници су били предвођени Пером Тунгузом,  који је имао своју чету још у току 1878. године. Након 36 сати борбе у опкољеној касарни, командант станице Никола Радаковић се на задану ”ријеч и вјеру” предао подсердару Тунгузу. Заробљени командир, и његови пандури и жандари, пуштени су на слободу.

Фотографија: Детаљ из Улога данас

У извештају капетана Лукића стоји да је у нападу на касарну узело учешће око 1.000 становника тога краја. 13. јануара код џамије у Улогу дошло је до манифестације хришћанско-муслиманског братства. Устаници су били муслимани и Срби из Борча и Фоче. У тадашњим ратним извештајима каже се да су уз Пера Тунгуза, Бошка Ћеклића са Обрње и Васа Бухе са Површи, кључну улогу имали Салко  тј. Салих-ага Форта из села  Сопиља, угледан домаћин, веома поштован међу својим сународницима, као и Омер Шачић, богати земљопоседник из Улога, који је са више својих синова учестовао у припреми и извођењу устанка. Такође, ваља споменути и Ахмета Дедовића званог Јапалак, из села Горња Бијења подно Црвња, веома цењеног у томе крају.

  1. јануара одиграо се устанички напад на комуникацијски центар на Коритима, устаници су потом своје акције усмерили ка коњичком срезу, па су освојили Главатичево. 25. јануара заузели су жандармеријске станице у Калиновику и Јелечу, те су напредовали према горњем Подрињу, Загорју, са циљем да ослободе Фочу. Најактивнији међу њима беху Перо Тунгуз, Стојан Ковачевић и Салко Форта. Стојан Ковачевић је добио тајну поруку из Црне Горе да заузме Фочу и прекине њену везу са Сарајевом. Водио је групу од 600 устаника и 1. фебруара 1882. године је заузео жандармеријску станицу на Тјентишту. Стојаново борбено деловање у фочанском крају, у оквиру Улошког устанка, било је прозвано у народу “Стојанов вакат”.
  2. фебруара устаници су опколили Фочу, а акција је отпочела нападом на Брод. У биткама око Фоче учествовало је 1.500 бораца. Борбе су биле жестоке и трајале су до 4. фебруара, али су устаници доживели пораз.
  3. фебруара долази до битке у Црвеном кланцу на Моринама, где се сукобила војска генерала Цвејића из Невесиња и устаничка војска од 1.000 бораца по командом Пера Тунгуза, Омера Шачића, Мује Куртовића, Салих-аге Форте, Ибрахима Ченгића Куталије и Васа Бухе. Битка је била жестока, са великим губицима на обадве стране. Изванредно храбри и предузимљиви, али сиромашни оружјем и без артиљерије, устаници нису могли савладати добро обучену и опремљену непријатељску војску.

Устаници су након пораза у Црвеном кланцу наставили да се боре герилским начином ратовања. Прегруписани у мање чете од 50-200 људи, нападали су мања војна постројења и жандармеријске станице вешто избегавајући фронталне сукобе. Перо Тунгуз се читавих 6 месеци борио са две до три хиљаде устаника по планинама, против много надмоћнијег непријатеља.  Међутим, устанак је почео малаксавати, притиснут од велике војне силе. Напослетку, устаници су били приморани да беже у Црну Гору, не би ли спасли своје главе.

Аустрија је дала амнестију свим устаницима који су се вратили својим кућама, а осамнаесторици устаничких главара који су емигрирали у Црну Гору без ћесарске милости – није било повратка. Међу њима је био и Перо Тунгуз, који је живео у егзилу све до своје смрти, 1919. године.

Устанак је угушен великом војничком силом, јер није имао помоћи ни од  Црне Горе, ни од Русије, пошто су биле исцрпљене услед ратовања са Турском, а ни од Србије која је тада водила аустрофилску политику. Балканске државе Србија и Црна Гора, које су стекле самосталност на Берлинском конгресу 1878. године, биле су под јаким утицајем немачког фактора и нису се значајније ангажовале у овом устанку. Устаници су остали без братске помоћи и претрпели су војнички пораз и слом устанка.

Значај устанка у Улогу, тј. II Невесињске пушке 1882. године:

Прво,  тим устанком се прокламовало јединство Срба и муслимана у заједничкој борби против окупатора Аустро-Угарске.

Друго, са подизањем устанка и вођеним борбама, устаници су окупатору доказали да они нису раја него народ.

Треће, устанак је тада спречио агресивне планове Аустроугарског генералштаба за продирање преко Санџака на Солун, јер је Монархију, докле га је угушила, коштао у новцу и крви.

Четврто, са овим устанком, кнез Милан Обреновић је добио од цара Фрање Јосифа титулу краља, а Србија је постала од кнежевине краљевина. Ово признање је Аустрија учинила јер је службена Србија својим лојалним држањем према Бечу спречила да се овај херцеговачки устанак прошири и на Босну.

Иако овај устанак није постигао жељени циљ, доказао је Аустрији да Невесиње није уморно од прошлих ратова и да је спремно за своју и општу словенску ствар увек своју крв проливати и своје куће попалити и порушити. Тако је било онда, тако је остало до данашњих дана.

                                                                                                            Наташа Глигорић

Извори:

  • Данило Тунгуз Перовић „Сердар Перо Тунгуз – Расојевић“ „Портрети црногорско-херцеговачких горштака“, (Бокешка штампарија Котор XI-1934)
  • Данило Тунгуз Перовић „Аутобиографија
  • Милош Окука и Никола Лакета “Морине у Херцеговини Повијест о планини” (Свет књиге, 2017)

 

СРЕЋНА НОВА ГОДИНА!!!

Свим нашим члановима и пријатељима честитамо Нову 2020. годину са жељом да будете здрави и весели и да имате успјеха у сваком послу којим се бавите.

 

И ове године препоручујемо вам рецепт пјесника Мирослава Мике Антића како треба ући у нову годину:

„Узети 12 месеци, добро их очистити од горчине, себичлука, цепидлачења и страха.

Сваки месец пажљиво исецкати на 30 или 31 дан, тако да је залиха довољна за годину дана.

Сваки дан посебно испунити надевом: од једне трећине рада, трећине душевне ведрине и трећине хумора – уз додатак три кашике оптимизма, једне кашике стрпљења, зрнцета ироније и прстохвата такта. Ту масу прелити обилно љубављу.

Готово јело украсити букетићем ситних пажњи и сервирати га сваког дана, са обавезном ведрином, уз шољу доброг освежавајућег чаја.“

А каква ће ваша година да буде, зависи само од вас и вашег рецепта!

 

Предсједник Скупштине Светко Ковач   
Предсједник Извршног одбора Зоран Јањић

УСПЈЕШНА ПРВА ДЕЦЕНИЈА РАДА

У суботу, 28. децембра 2019. године, у просторијама Спортског центра Шумице, одржана шеста по реду Изборна скупштина Удружења Невесињаца у Београду

Скупштином је руководио предсједник Светко Ковач, који је поднио извјештај о раду за двогодишњи период, колико је трајао мандат овом руководству. Он је на почетку подсјетио на статутарну обавезу да се Скупштина одржава једном годишње, али је указао и на специфичност рада органа Удружења која се огледа у томе да се састанци Извршног одбора најчешће одржавају у проширеном саставу и да њима присуствује знатан број чланова Удружења који нису у саставу његових органа. Тако се деси да на неким састанцима присуствује чак и већи број чланова него што их дође на званичну скупштину, те се може констатовати да одлуке које се на њима донесу могу имати значај и снагу саме Скупштине Удружења.

Ковач је подсјетио на три тежишне активности којима се Удружење бавило: Невесињско сијело у Београду, организовање наградног путовања у Србију за најбоље ученике Основне школе Ристо Пророковић из Невесиња, те његовање културе сјећања на значајне датуме из историје Невесиња и служење помена борцима погинулим у борби за слободу. Узимајући у обзир људске и материјалне потенцијале Удружења, констатовао је да управо те активности одређују његов оквир и чине основу постојања као неке сврсисходне организације. Предсједник Скупштине рекао је да је значајан помак у раду Удружења учињен када се у његов рад активније укључио одређен број младих људи и исказао очекивање да ће се тај тренд наставити и у наредном периоду. Указао је и на значај редовног плаћања чланарине и сугерисао да би најприје сви чланови скупштине морали бити ажурни у тој обавези и да у својим срединама живота и рада активније утичу на ширење чланства.

„Исказујем све похвале за предан и савјестан рад, како Извршног одбора, тако и сваког појединог члана Удружења. За све вријеме двогодишњег мандата нисам се нашао у ситуацији да неко од наших чланова негодује када добије било који задатак. Напротив, људи су крајње одговорно приступали сваком преузетом послу и трудили се да га ураде на најбољи могући начин. То је за мене било велико охрабрење које ми даје основу за увјерење да оваквим радом и односом органа и појединаца наше Удружење има сигурну будућност“, закључио је Ковач.

Потом је извјештај поднио предсједник Извршног одбора Зоран Јањић. Он је на почетку казао да се навршило десет година од формирања Удружења и подсјетио да је оно формирано са основним циљем да се обнови одржавање Невесињског сијела.

„Вјерујем да тада нисмо ни помишљали да ће након десет година то удружење постати једна стабилна организација са пажљиво профилисаним циљевима и задацима и као таква стећи углед у свим срединама гдје се испољава њено дјеловање“, рекао је Јањић.

Потом је детаљније говорио о сваком реализованом задатку.

За Невесињско сијело истакао је да оно слови за највећу манифестацију културно-забавног типа, на којој се исказује приврженост завичају и његовим традиционалним вриједностима. Основне карактеристике Сијела су да се на једном мјесту окупи између 400 и 500 Невесињаца и пријатеља Невесиња. Оно што представља дилему и изазов за Удружење јесте како Сијелу дати аутентични печат традиције, како ту традицију прилагодити савременом начину саборовања, те шта и на који начин пренијети нашим потомцима. Нагласио је да се у овом послу највише ослањамо на субјекте културних дјелатности у Невесињу и изразио жељу да се подрже и подстичу активности у области културе у нашем завичају. „Иако се суочавамо са чињеницом да та област није на очекиваном нивоу, мислим да не требамо престати са радом да је унаприједимо и побољшамо“, закључио је Јањић.

Организовање наградног путовања за вуковце из Невесиња је активност коју Удружење спроводи сваке године половином јуна мјесеца. Ове године у организацију путовања укључило се Завичајно удружење Херцеговина из Суботице у чему је значајног удјела имао народни посланик Милимир Вујадиновић. Помоћ је пружило и Удружење Срба Херцеговаца и пријатеља у Србији из Новог Сада. Већ је постала традицја да ученици у Београду посјете Саборну цркву и Музеј СПЦ, а двије године их је примио и благословио патријарх Иринеј. Упечатљив утисак на ученике остави и посјета Народној скупштини Србије, гдје их прими и угости предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону, народни посланик Миодраг Линта. У Тополи посјете најзначајније туристичке објекте, у чему свесрдну помоћ пружа породица Микице Арсенијевића из села Винча. Ова активност је изузетно добро прихваћена од свих ученика, њихових наставника и родитеља и на њу Удружење с разлогом може бити посебно поносно.

Најзначајнија активност у његовању културе сјећања на важне датуме из историје Невесиња испољава се о Митровдану, поводом обиљежавања битака које је Невесињска бригада водила у рату 1992-1995. године. Традиционално, скуп се одржава у цркви Светог Саве на Врачару и присуствује му приличан број људи. И за ову активност постављене су добре основе које у наредном периоду треба дограђивати. У обиљежавању устанка Невесињска пушка (1875-1878. године) Удружење даје свој допринос тако што сваке године неко присуствује активностима које се организују у Невесињу. Ту је најревноснија Наташа Глигорић, секретар Удружења, која је ове године основала свој легат у Народној библиотеци у Невесињу, а у спомен на њеног прађеда, харамбашу Пера Тунгуза. То може послужити као лијеп примјер појединачног ангажовања зарад општег културног добра. Прије неколико година покренута је иницијатива да сјећање на Невесињску пушку обиљежавају заједно Српска и Србија и Удружење би требало дати свој допринос да се то коначно и деси.

Јањић је у свом извјештају обухватио и информативну дјелатност Удружења. Указао је на проблеме одржавања званичног гласила Удружења, портала nevesinje.fuzija.rs, у смислу обезбјеђивања прилога који би га учинили занимљивим за потенцијалне посјетиоце. Упознао је присутне да су информације о активностима Удружења најчешће објављивали портали Радио Невесиње и Слободна Херцеговина и лист Српско коло.

Када је ријеч о сарадњи са другим институцијама и организацијама констатовао је да је остварена блиска и дјелотворна сарадња са руководством општине Невесиње, посебно током 2019. године када је рађено на изради монографије Невесиње.

Сарадња са осталим завичајним удружењима у Србији огледала се највише кроз присуство активностима тих удружења и њихово присуство активностима које је организовало наше Удружење, што се прије свега односи на Невесињско сијело. Потенцирао је да таква сарадња треба да се настави и у наредном периоду, да гледамо како једни другима да помажемо и једни од других да учимо.

Током 2019. године доста се радило на формирању Савеза удружења Херцеговаца у Србији. У нашем Удружењу је по том питању вођена расправа на неколико састанака, а одлуке у том правцу донијеће се у наредном периоду.

Имали смо одличну помоћ и сарадњу са Удружењем Срба Херцеговаца у Новом Саду поводом промоције монографије Невесиње 12. децембра ове године.

Плодотворна сарадња остварује се са основном школом Душко Радовић на Новом Београду, као и са предсједником Одбора за дијаспору и Србе у региону Миодрагом Линтом и народним послаником Милимиром Вујадиновићем.

Заслугом Зорана Иваниша, вриједна сарадња остварује се са Спортским центром Шумице, која се огледа кроз коришћење њихових просторија за одржавање састанака Удружења.

Нажалост, није остварена очекивана и потребна сарадња са општином Вождовац која се, уз посредовање управо нашег Удружења, збратимила са општином Невесиње.

Од задатака који су планирани а нису реализовани, Јањић је истакао организовано туристичко путовање у Невесиње. С обзиром на чињеницу да више чланова Удружења појединачно и породично путује у Невесиње, највише у периоду одржавања Невесињске олимпијаде, може се констатовати да је ова активност ипак дјелимично реализована. Без обзира на то, апеловао је да сви који су у могућности планирају своје одморе тако да одређен број дана у години обавезно проведу у Невесињу. То ће бити наш скромни али значајан допринос нашем завичају, поручио је Јањић.

Од задатака који су реализовани, а да нису били планирани истакао је израду монографије Невесиње. Удружење је, заједно са општином Невесиње, суиздавач монографије, а неколико чланова Удружења је имало врло важну улогу у њеној изради: главни и одговорни уредник је Светко Ковач, чланови Редакционог одбора су Светко Ковач, Божидар Бјелица Јапан, Љубомир Бабић, Здравка Радуловић и Зоран Јањић. Бјелица, Радуловић и Јањић су и чланови Ауторског тима. Прво представљање монографије било је 7. новембра у оквиру Митровданских свечаности у Невесињу, а затим 11. децембра у Београду и 12. децембра у Новом Саду. Монографија је изузетно добро прихваћена од читалачке и стручне јавности, због чега Удружење има разлога за понос што је учествовало у изради и издавању овог значајног дјела.

Када је ријеч о финансирању Удружења, Јањић је рекао да су донације и даље основни извор финансија. И у овом периоду највећи допринос у обезбјеђењу донација дао је Жарко Самарџић. Један од извора финансирања је чланарина. Уз чланарину један број наших чланова уплаћује додатна новчана средства. Треба истаћи да се све ово дешава највише из разлога што људи имају повјерење да донирана новчана средства Удружење неће утрошити тамо гдје не треба и то је једно од врло важних признања за наш укупан рад.

Поред континуираног прилива новчаних средстава, Извршни одбор је имао крајње рационалан приступ трошењу новца што је, свеукупно посматрано, утицало на то да је стање на рачуну Удружења такво да је износ на крају око 2,2 пута увећан у односу на оно какво је било на почетку двогодишњег мандата.

Јањић је рекао да Удружење редовно ради завршни рачун. Тај посао, заслугом Љубомира Бабића, обављају службеници предузећа AWISS из Београда.

Након тога извјештај је поднио Зоран Иваниш, предсједник Надзорног одбора. Он је рекао да су новчана средства Удружења намјенски трошена и да су се све новчане активности обављале у складу са финансијским прописима Републике Србије.

Потом је отворена дискусија по поднесеним извјештајима. Неколико чланова Скупштине је казало да у потпуности подржава поднијете извјештаје и исказало све похвале за рад органа Удружења. То је потврђено и гласањем, чиме су поднијети извјештаји и прихваћени.

Затим се приступило избору органа Удружења за наредни двогодишњи мандат. За подношење предлога раније је формирана комисија на чији предлог су једногласно изабрани сљедећи органи и лица:

Скупштина:

  1. Светко Ковач, предсједник
  2. Жарко Самарџић, потпредсједник

Извршни одбор:

  1. Зоран Јањић, предсједник
  2. Миленко Чабрило, потпредсједник
  3. Наташа Глигорић, секретар
  4. Трифко Брењо
  5. Ђорђо Нинчић
  6. Горан Стајић
  7. Бојан Буквић
  8. Немања Говедарица
  9. Стефан Јањић

Надзорни одбор:

  1. Вукашин Драговић, предсједник
  2. Ратко Ковач
  3. Наташа Каличанин

На крају су се Светко Ковач, Зоран Јањић и Миленко Чабрило захвалили на указаном повјерењу и укратко изнијели план за остварење тежишних циљева Удружења у наредном периоду. Формиран је и Одбор за организовање Невесињског сијела 2020. године.

Тиме је завршена ова Скупштина. Општа сагласност присутних је да је и поред изражених општих потешкоћа у друштву, као и проблема који се односе на изостанак ширег ангажовања потенцијалних чланова, Удружење Невесињаца у Београду успјешно окончало прву деценију свог рада. Чланови Удружења су се подсјетили на поруку Вука Караџића коју је изрекао свом пријатељу који је исказао малодушност у погледу опстанка народа:

„Нек учини свако колико је кадар, па неће народ пропасти.“

Ова порука би требала бити гесло кога се требају придржавати сви – било да наступају као појединци, било да су припадници неке шире заједнице. Ако је будемо свјесни и ако се будемо трудили да је спроведемо у дјело, успјех сигурно неће изостаи. Једино се уз такву посвећеност можемо надати да ћемо ми и наши потомци са поносом обиљежавати многе деценије рада нашег Удружења.

З.Ј.

 

 

 

  

МОНОГРАФИЈА „НЕВЕСИЊЕ“: Град часне, никад понижене прошлости

Датум: 12. 12. 2019.
 
  • „Невесињско поље се простире на 17.000 хектара што је површина већа од Гатачког, Дабарског, Фатничког, Љубињског и Поповог поља заједно.“

Детаљ са промоције у Београду (ФОТО: Драгана Бокун/Српско коло)

Као да је природа овог „сивог, окамењеног и заталасаног мора“ заповједила да се читава источна Херцеговина, а најприје њена морална и бивствена пунота, стичу у Невесињу и његовој часној, никад пониженој прошлости.

Шта је то Невесиње, је ли то засебно поднебље и етнографија у динарском кршу, да ли је то источник једног старог народног надахнућа или можда плавичасти сан, освећени завјет и међаш смисла?!

Најприје ово потоње.

Писати монографију о Невесињу, збирку часних дјела и добрих залога у народу и времену, одговорна је и истински тешка научна жетва, у којој свака руковет бере смиље и босиље, али и уједе гује и поскока.

Сабрати прошлост Хума и Загорја од првих вијекова послије Христа, драму покрштавања српских родова на обалама Сињег мора, вријеме средњовјековне Вјенчачке жупе испод Велесове планине, оглашење Српске православне цркве на ријеци Заломки… па све до Митровданске битке 1992. године и утемељења Републике Српске, скупо је и захтјевно дјело.

Но, Невесињу је овај научни зборник био нужан, најприје због тога што када утихну топови, морају заповједати и грмити наука и подука. Херцеговина никад није жалила да ученост и слободу подржи и плати, зато је уређења ове монографије подржала Општина Невесиње.

Група аутора је послије вишемјесечног рада и договора успјела у почетној замисли, а синоћ је у Народној библиотеци Србије уприличена свечана промоција њиховог плода – монографије о Невесињу и његовим људима и крајевима.

У пуном амфитеатру највеће српске библиотеке, уз олтар највећег српског храма, испред иконе Светог Саве Српског, било је часно и достојно поклонити се најслободарскијем српском граду, и то у години када се навршило осам вијекова Српске Цркве.

А опет, први писани помен Невесиња потиче управо из 1219. године, када је у црквеном љетопису записано да је архиепископ Сава Немањић у Невесињу рукоположио првог епископа Хума и Приморја.

Осам великих вијекова Српске Цркве у Херцеговини и осам вијекова званичног помена Невесиња у Херцеговини!

Спомен-крст устанку Херцеговачких Срба 1875. године, у селу Крекови код Невесиња.

Монографија је подијељена на три дијела – Невесиње кроз историју, Невесиње данас и Невесиње у будућности.

Највише података је понуђено у историјском одјељку монографије, а како рече један од аутора пуковник Зоран Јањић, и сам је остао затечен колико је као рођени Невесињац скромно познавао свој завичај.

Историја школства у Невесињу, први љекар и здравствена станица у Невесињу, Невесиње у Првом свјетском рату, Срби Невесињци на Солунском фронту, улазак ослободилачке Српске војске у Невесиње 1918. године, Невесиње у Другом свјетском рату, па све до Невесињске олимпијаде и знаменитих људи Невесиња. Све ово је заступљено у историјском дијелу монографије.

Начелник општине Невесиње, Миленко Авдаловић, говорио је о савременом потенцијалу Невесиња, нагласивши да су то најприје невесињски ђаци и студенти, те да Невесиње има највише награђених ученика из математике и физике у Босни и Херцеговини, изузетне спортисте и реалне основе за развој и напредак.

Он се осврнуо на изградњу енергетских објеката у оквиру пројекта „Горњи хоризонти“, а којима ће Невесиње добити велики финансијски улог за развој и запослење. Изградњом модерних путева Невесиње ће се повезати са великим градовима Босне и Херцеговине и Европе, али и суочити са новим-старим изазовом како задржати одлив становништва.

Невесиње је родило велике љекаре, др Петра Миљанића оснивача Санитета и првог школованог љекара у Краљевини Црној Гори, др Риста и др Милана Жерајића, браћу и љекаре Краљевског Двора Карађорђевића и осниваче болница у Нишу и Скопљу. Невесиње је родило велике слободаре, а из крви његовог Богдана Жерајића плануо је Принципов „принцип“ и стварност Краљевине Југославије.

Невесиње је родило претке пјесника Алексе Шантића, а Алекса је записао поштујући и љубећи овај град
-„Од како сам боље упознао овај поштени, искрени, српски народ у Невесињу, ја сам се утјешио и вјерујем још у васкрс домовине.“

Невесиње је у посљедњем Отаџбинском рату поднијело највеће жртве за живот Републике Српске. У њему је радила Ратна болница која је спасила стотине младих војничких живота, а њени љекари су оживјели дух Свете медицине. Република Српска је одликовала Невесиње – Орденом Републике Српске – својим највишим знамењем, које се додјељује за изузетне заслуге према народу и држави.

Само име Невесиње потиче од словенског назива за љековиту биљку Девесиље, свету траву која има девет Божијих сила и која исцјељује девет смртних болести. И заиста, ово је најприличније име за овај јуначки град и његов часни народ који су четири пута подизали и васкрсавали српску слободу и државност. И опет ће ако затреба, јер Невесињу је Богом даровано девет сила и девет херојских живота, на славу и част, на утјеху и радост нашег рода, цркве и државе.

ГОРАН ЛУЧИЋ