АКТУЕЛНОСТИ

НАЈАВА НЕВЕСИЊСКОГ СИЈЕЛА 2018. ГОДИНЕ

Драги Невесињци и ви који волите Невесиње и Херцеговину,

Обавјештавамо вас да ће Удружење Невесињаца у Београду и ове године организовати Невесињско сијело. Као што је познато, Сијело је наша традиционална и најзначајнија културно – забавна манифестација, а ове године ћемо се састати девети пут заредом, од како је 2009. године обновљен рад Удружења.

Сијело ће се одржати у суботу, 17. фебруара 2018. године, у ресторану Центра Сава. Окупљање гостију је предвиђено од 18.00 часова, а културно – забавни програм почеће у 19.00 часова.

 

Домаћин на Сијелу ће бити Светко Ковач, предсједник Скупштине Удружења.

Њему ће помагати Организациони одбор, који чине садашњи и ранији активисти Удружења:

– Жарко Самарџић,

– Здравка Радуловић,

– Љубомир Бабић,

– Душан Миловић,

– Боро Мишељић и

– Зоран Јањић.

Као и претходних година, очекујемо долазак гостију из Невесиња, које ће предводити начелник општине, Миленко Авдаловић. Међу њима ће бити дјевојке и момци, који ће нам представити пјесме, игре и обичаје са давнашњих окупљања оваквог типа, те људи који су својим радом постигли врхунске резултате у различитим областима живота и рада. Све то ће пратити звуци провјереног музичког оркестра.

У богатом културно – забавном програму и ове године наступиће Бојана Пековић, једна од ријетких жена која је прославила гусле. Специфичним приступом овом инструменту – светињи и начином пјевања Бојана плијени и оставља без даха све који је слушају.

У игри томболе ћете имати шансу да добијете гусле, невесињске специјалитете – пршут и мјешину сира торотана, али и вишедневна туристичка путовања, вриједне одјевне предмете, слике, књиге и друге награде које обезбјеђују вјерни пријатељи нашег Удружења.

Цијена улазнице се неће мијењати у односу на неколико претходних Сијела и износи 2.000,00 динара. У ту цијену урачунато је све – и јело и пиће.

Продаја улазница ће почети 8. фебруара у ресторану “Донатело“, улица Устаничка број 61 (у непосредној близини општине Вождовац) у времену од 17.00 до 20.00 часова.

Улазнице можете купити и уплатом на жиро рачун Удружења. Због повећаних обавеза Удружења, карта купљена на овај начин ће коштати 2.500,00 динара. Уплатница за куповину карте попуњава се овако:

Прималац: Удружење Невесињаца у Београду, ул. Високог Стевана број 23, Београд

Сврха уплате: Чланарина – карта

Жиро рачун: 170-30009346000-05

Након уплате пошаљите поруку на мобилни телефон број +381 63 362759, у којој требате написати име уплатиоца, број резервисаних улазница и уплаћени новчани износ. У том случају улазнице ће вас чекати на улазу у Центар Сава приликом доласка на Сијело.

Студенти бесплатно!

Студенти из Невесиња који студирају у Београду добиће бесплатне улазнице за Невесињско сијело. Потребно је да лицима која продају улазнице покажу доказ да су рођени у Невесињу (личну карту) и да су редовни студенти (овјерен семестар у индексу) и даће им се улазница за столове на галерији ресторана Центра Сава.

До скорог виђења!

Организациони одбор

КАКО СЕ ДОЧЕКИВАО БОЖИЋ У ГОРЊЕМ ДРЕЖЊУ, СЕЛУ КОД НЕВЕСИЊА

 

Није сјеверац, али ништа мање не продире до костију људског тијела овај хладни вјетар са југоистока, кога смо сви звали јеловштак или временштак.

Тај вјетар који, када утихне, редовно доноси кишу, ону досадну јесењу, која повремено прелази у снијег. Жуна, са својим продорним кликтавим гласом, најављује такве временске прилике.

Јуче су грактале вране, а са првим пахуљицама и хладним сјеверцем јављају се прехладе. Мраз стеже земљину кору, вену јесење руже. Врапци скакућу и цвркућу, мачка жури што ближе шпорету фијакеру – знак је да цича зима долази.

Ускоро ће Свети Никола. Велики пост је  већ почео, тако да се мирис запршке од лука, бијелог и црвеног, осјећа у свакој кући.

Бака Достиња се томе радује, уштедјеће кајмак и сир, а ђед Игњат задовољно трља браду, јер ће му се лијепо осушити опаша. Посту се радују сва кућна чељад, знају да је Свето Христово рођење на путу, да ће ђед скинути са тавана одимљену и осушену печеницу, нарезати доста овчије стеље и свињског пршута, биће изобиља јагњећег печења, биће у букари црвеног вина од кога ће на Божић и дјеца попити гутљај-два. Бака ће начети мјешину кајмака, скувати цицвару и испећи питу гужвару.

Дјеца већ броје дане и моле полазника, за кога са сигурношћу знају ко ће бити, да не касни јер ће са њим доћи Божић, па ће сви уживати у јелу и пићу.

Ђедов и бакин миљеник, петогодишњи унук Здравко, кога су сви од миља звали Здравиша, већ сада све види у својој главици, сваки дан рачуна, али и упита: „Кад ће Божић? Бако, колико ћу још пута лећи послије вечере и колико пута ујутро устати док стигне Божић?“

Бака му је благо говорила да се стрпи; Божић ће сигурно доћи, али до тада треба да научи Вјеровање, Оче наш и пјесму Иде Божић бата.

Било је то превише за њега, још није научио сва слова и није знао да чита, већ је сваки дан молио неког од старије чељади да му све то прочита, а он би сваку ријеч упијао као што сунђер упија воду.

Бака и ђед су му свако јутро до танчина објашњавали шта ће се све дешавати, а он им је безрезервно вјеровао. Направили су му четрдесет два љескова штапића дужине његовог педља, а он је свако јутро кад устане по један штапић бацао у ватру и тако знао колико је дана остало до Божића.

Знао је Здравиша да прије Божића треба да стигну и Бадњаци, али се суздржавао и није још и са тим хтио да досађује ђеду. Мислио је: док год нема великог снијега, док ђед не оштри сјекиру, не спрема вунени шал који ће мотати око главе, не сипа жито у шарену торбу нарамењачу и у њу ставља флашицу ракије, није се примакао Божић. А и број љескових штапића му је то потврђивао.

Прошао је и дан када је бака кувала вару, били су и Ђетињци и Материце, дани када се мора откупити да не би били везани: једне недјеље дјеца, а друге мајка и бака. Доћи ће и Очићи, па ће ђед и отац морати бити дарежљиви као и ми.

У Здравишиној главици се вртјела мисао: хоће ли га ђед пробудити кад дође Бадњи дан? Имао је у њега повјерење. Једно јутро, када је остало још мало штапића и кад је снијег нападао толико да се Здравиши на тек пробијеној пртини једва видјела глава покривена неком старом ђедовом шубаром, закључио је: стигли су Бадњи дани. Након вечере легао је на асуру сламарицу, а бака га је зашушкала губером. Ватра је пуцкетала у шпорету. Поред њега је лежала бака Достиња, а ђед је лежао у горњој кући поред огњишта, леђима окренут ватри. Широм је отворио очи, упињући се да га случајно не превари сан. Знао је: сутра је Бадњи дан. Страховао је да ће се успавати и да га неће пробудити да иде са ђедом у Бадњаке. Чак је посумњао да је бака наговорила ђеда да га не води по оваквом невремену.

Чуо је ђеда како хрче. А кад је чуо да пјевају пијевци, знао је: зора је, брзо ће сванути!

Опрезно, да не пробуди баку, извукао се испод губера, навукао на себе топлу одјећу, обуо вунене чарапе и кожне опанке, ставио шал и капу, навукао рукавице што му је оплела тетка Ружа, узео шаку пшенице и тако чекао ђеда да крену у Бадњаке.

Ђед Игњат се изненадио када га је таквог угледао. Није му ништа рекао, само га је благо помиловао и пољубио у главу. Након што се и он опремио кренули су у шуму по Бадњаке. Напријед је ишао ђед правећи Здравиши пртину. За њима су ишли пас Жућко и мачак Тоша. Пијевцу је промукао глас од како је почео да најављује зору и свануће.

У шуми су изабрали неколико најљепших Бадњака и све урадили као и прошле године: засули их пшеницом, наздравили ракијом, посјекли их, покупили и у торбу ставили иверке који су одскочили приликом сјече. Њих ће дати баки да их ложи кад се вари млијеко, како би се кајмак боље заметао.

Боже, како ли ћемо однијети оволике Бадњаке до куће, мислио је Здравиша. Уто је угледао како им се приближава стриц Анто који је пртином ишао испред волова, Рудоње и Зекоње, који су вукли саонице. Брзо су натоварили Бадњаке, на њих попели Здравишу и весели кренули кући.

Када је ђед из своје кубуре три пута опалио, цијело село је знало да су пред нашу кућу дошли Бадњаци. Ђед их је прислонио око улазних врата; два са десне, а један са лијеве стране. Тако украшена, наша стара кућа је за нас била најљепша у селу. Бака је благосиљала Бадњаке, припремила доручак тако да је био још топао кад смо посједали око синије. Чинила се невјештом да није ни чула када је Здравиша устао и када је са ђедом отишао у шуму.

Након доручка, стричеви су припремили ражањ, потпалили ватру, а убрзо је вјетар разносио мирис печенице на све стране. Тако је најављен долазак Божића, празника над празницима.

Пао је и мрак, лампа петролејка је сијала као никада до сада. По соби разбацана слама, понеки орах и љешник. Низови смокава су на синији. Сва кућна чељад су се окупала и обукла најљепше хаљине. Бадње је вече! Ђед би навукао рукавице и  уносио један по један Бадњак, говорећи: „Добарвече, срећно вам и честито Бадње вече!“ Ми укућани смо га засипали пшеницом и одговарали: „Добра ти срећа! Све ти срећно и честито било!“

За вечеру је кувана кртола по којој је бака канула неколико капи зејтина, кисјели купус, црни и неколико чешњева бијелог лука.

Након вечере ђед би прозвао Здравишу: „Де, соколе, да чујемо јеси ли научио пјесму?“

Помало постиђен од пажње коју су сва чељад усмјерила ка њему, Здравиша би се, као на велику позорницу, попео на кревет, учинио благи наклон и почео:
 
„Иде Божић бата
Носи врећу злата
Да позлати врата
 
Преко мора, преко гора
Доћ ће Божић бата
Кад полазник отвори
Наше куће врата…“
 
„Браво, соколе мој!“, узвикнуо би ђед Игњат, чији глас се једва чуо од аплауза укућана.
„Сунце бабино паметно“, поскочила би бака Достиња и топло га пригрлила.
 
Након те мале представе, ђед би узео гусле и одпјевао неколико стихова из пјесме „Ропство Јанковић Стојана“, а затим би сви заједно пјевали пјесме из нашег краја.

У цик зоре бака мијеси чесницу. У тијесто је умијесила дукат, парче дреновог дрвета и цијело зрно пшенице. Па, ко шта нађе!

Све је спремно, чекамо полазника. Само да нас не превари: треба да га угледамо прије него што уђе на врата и да га заспемо пшеницом прије него он нас. Ђед му је припремио ватраљ и ставио га поред огњишта. Њиме ће полазник таркати бадњаке и распиривати варнице, говорећи:

„Помози Боже и Божићу!

Колико варница, толико у нашега брата домаћина било браће и сваке среће, синова и синоваца, унука и омладака!
Колико варница, онолико Бог дао нашем брату домаћину младијех снаја, у пољу косаца, дјевојкама у дому просаца!
Колико варница, онолико у нашега брата домаћина било крава и волова, коња и ждребади, а у тору крмади и телади!
Колико је варница, онолико му Бог дао бијелијех оваца и јањаца, коза и козлића, кокоши и пилића!
Колико жара, онолико у нашега брата домаћина било пара, ића, пића и Божијег дара!
Колико било варница, онолико дао Бог нашем брату домаћину злата и дуката, у ћеси новаца, у уљанику кошница и сваке друге изобилне среће и живота, здравља и весеља, а највише Божијег благослова!“

Свиће јутро. Цицвара, чесница, печење, полазник… Све је на свом мјесту.
 
Христос се роди!
Ваистину се роди!
 

 

Миливоје Милошевић
Уз Божићни пост,
2017. љета Господњег

У суботу, 23.12.2017. у сали Спортског центра Шумице, одржана Изборна скупштина Удружења Невесињаца у Београду

  

НОВА ЛИЦА ЗА НОВУ ЕНЕРГИЈУ УДРУЖЕЊА

Ово је пети пут да се у редовној статутарној процедури бирају органи Удружења, од како је, у априлу 2009. године, обновљен његов рад.

 

 

 

 

 

 

 

Скупштину је отворио досадашњи предсједник Љубомир Бабић. Након избора Радног предсједништва у саставу: Наташа Глигорић, Недељко Мишо Бјелица и Младен Шиповац, извјештај о раду Извршног одбора поднио је предсједник Благоје Милинић.

 

 

 

 

 

 

 

 

Он је истакао да је Извршни одбор радио по Статуту и усвојеном Плану рада, а сједнице су биле отвореног типа и најчешће су одржаване у проширеном саставу. У вишегодишњој пракси профилисала су се три основна задатка којима је Удружење посвећивало највише пажње, а то су: Невесињско сијело, организовање наградног путовања на зајбоље ученике завршног разреда Основне школе „Ристо Пророковић“ из Невесиња и организовање митровданског помена за погинуле борце Невесињске бригаде у Одбрамбено-отаџбинском рату. Поред тога, ситуација је наметала и више других задатака, који су произлазили из активности органа Републике Српске и Србије, као и других завичајних удружења у Србији. Извршни одбор је практиковао да се за сваки задатак одреди тим који ће бити одговоран за његову реализацију, а сваком тиму на располагању су били и остали чланови Удружења.

„Са задовољством могу констатовати да су сви задаци реализовани на високо професионалном нивоу, за шта се захваљујем свим органима и члановима Удружења. Стекао сам увјерење да је, због избора тежишних задатака и због одговорног приступа у њиховој реализацији, створено такво јавно мњење да сви ми са поносом можемо на сваком мјесту казати да припадамо Удружењу Невесињаца у Београду“, нагласио је Милинић.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Он је говорио и о проблемима који су им отежавали рад, а издвојио је два највећа. Најприје, у досадашњем раду створено је језгро од тридесетак људи који се ангажују на свим задацима и још увијек није пронађен начин да се Удружењу прикључи шири круг људи, поготово оних млађих годишта. Поред тога, као проблем се намеће како изнаћи начин да се обезбиједе сигурнији извори финансирања рада Удружења. То ће, по његовом мишљењу, бити највећи изазови који ће остати за рјешавање и новом руководству.

Након Милинића, извјештај је поднио Жарко Самарџић, предсједник Надзорног одбора. Он је рекао да је Извршни одбор радио по Статуту и да су сва новчана средства трошена на основу усвојених Одлука, тако да није било ни једне примједбе која би указивала на незаконит рад Удружења.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Како у дискусији није било примједби, извјештаји предсједника Извршног и Надзорног одбора усвојени су једногласно.

Након тога приступило се избору предсједника и потпредсједника Скупштине Удружења. У име Радне групе, која је била задужена за персонална рјешења, предлог је изнио Љубомир Бабић. Он је за предсједника Скупштине предложио Светка Ковача, а за потпредсједника Здравку Радуловић. Како није било примједби, овај предлог је стављен на гласање и усвојен једногласно.

Потом је предсједавањем руководио новоизабрани предсједник Скупштине Светко Ковач.

Он је, након што се захвалио на указаном повјерењу, предложио састав Извршног и Надзорног одбора и то:

А) Извршни одбор:

  1. Зоран Јањић
  2. Јована Дука
  3. Наташа Глигорић
  4. Ђорђо Буха
  5. Горан Аћимовић
  6. Анђелко Радан
  7. Горан Стајић
  8. Наташа Каличанин и
  9. Милосав Зечевић.

Б) Надзорни одбор:

  1. Зоран Иваниш
  2. Божидар Бјелица и
  3. Митар Ђерић.

С обзиром да није било примједби, предлог је стављен на гласање и једногласно усвојен. Након избора одржане су сједнице ова два органа, на којима се приступило њиховом конституисању и то:

У Извршном одбору за предсједника је изабран Зоран Јањић, за потпредсједника Јована Дука, а за секретара Наташа Глигорић.

У Надзорном одбору за предсједника је изабран Зоран Иваниш, а за потпредсједника Божидар Бјелица.

Избором и конституисањем нових органа завршен је рад по основним тачкама Скупштине. У оквиру актуелних питања, Жарко Самарџић је информисао присутне о предузетим активностима на организацији Невесињског сијела. За ову прилику кажимо само то да ће се Сијело одржати 17. фебруара 2018. године у Центру Сава, а све остале информације ће бити благовремено објављиване на нашем сајту.

Љубомир Бабић је информисао о активностима везаним за објављивање и промоцију књиге „Невесињска бригада у рату 1992-1995“, аутора Зорана Јањића, чији је суиздавач Удружење Невесињаца у Београду. Нагласио је да је књига добро примљена код стручне јавности и код шире читалачке публике, као и да су промоције које су одржане у Невесињу, Београду и Новом Саду биле изузетно добро организоване. Бабић је исказао задовољство што је наше Удружење учествовало у једном оваквом пројекту, који ће бити од великог значаја како за припаднике Невесињске бригаде и остале Невесињце и Херцеговце, тако и за историјску науку.

Тиме је завршена и ова Изборна скупштина Удружења. На крају, пренијећемо констатацију новоизабраног предсједника Скупштине, Светка Ковача, који је рекао да су сва досадашња руководства својим радом високо поставила љествицу када је у питању одговорност и квалитет рада Удружења, као и тежњу и циљ новог руководства да се достигнути квалитет на том нивоу задржи, односно да се и надмаши.

Па, пожелимо новом руководству остварење постављених циљева.

Редакција     

 

  

ОБАВЈЕШТЕЊЕ

Oбавјештавамо све чланове Удружења Невесињаца у Београду да ће се у суботу, 23. децембра 2017. године, одржати пета редовна Изборна скупштина Удружења.

Скупштина ће се одржати у Прес центру Спортског центра Шумице, улица Устаничка број 125/1, са почетком у 17.00 часова.

Позивамо све чланове и пријатеље Удружења да присуствују овом важном догађају.

Извршни одбор   

 

МОНОГРАФИЈА О НЕВЕСИЊСКОЈ БРИГАДИ: Борцима је слободна Херцеговина била важнија од живота! (ВИДЕО)

МОНОГРАФИЈА О НЕВЕСИЊСКОЈ БРИГАДИ: Борцима је слободна Херцеговина била важнија од живота! (ВИДЕО)

 

  • У пуној свечаној сали Дому Војске у Београду, 5. децембра 2017. године представљена је монографија “Невесињска бригаде у рату 1992-1995” аутора Зорана Јањића, пуковника у пензији.

Књига говори о једној од најцјењенијих војних бригада која је постојала на простору Републике Српске тих ратних година, о њеном формирању, блиставим биткама, Првој (1992) и Другој (1994) Митровданској, у којима је извојевала побједе над вишеструко многобројнијим непријатељем, као и о предратним и ратним приликама у овом дијелу Херцеговине.

Рођени Невесињац, Зоран Јањић, који је био ратни командант дивизионе противваздушне одбране и начелник штаба Невесињске бригаде, неколико година је прикупљао историјску грађу о догађајима у ратном периоду, околностима у којима су се ти догађаји одиграли и њиховим актерима, речено је на промоцији.

КОМАНДАНТ ГУШИЋ: СУД НАРОДА ЈЕ НАЈВЕЋЕ ПРИЗНАЊЕ

Овом приликом првом ратном команданту, легендарном борцу Новици Гушићу уручена је Повеља Скупштине општине Невесиње за изузетан допринос у формирању Невесињске бригаде и организацији одбране Херцеговине у период од јуна 1992. до августа 1994.год.

Након што му је Повељу свечано уручио начелник општине Невесиње  Миленко Авдаловић, командант Гушић се обратио скупу.

Захваливши се најприје народу Невесиња на признању, осврнуо се на монографију истичући да је  Невесињска бригаде своју књигу исписала часним дјелима.

У одбрани српског народа Херцеговине и  широм Републике Српске Нервесињска бригада оставила је да народ оцијени њена дјела. Нашли су се умни људи да то дјело претопе у писану ријеч и у корице књиге смјесте истину коју ће читати наши потомци. Припадници Невесињске бригаде ниједан метак нису нечасно испалили. Нисмо ми ратовали, ми смо се само бранили, за часну ријеч и Свету Слободу. За Митровдан 1992. године, ми борци, говорили смо  “прво слобода, па онда живот”, јер без слободе нема живота– закључио је је командант Гушић.

Гушић је  у изјави за Српско коло пбразложио да је приликом предаје дужности команданта Невесињске бригаде написао, а и данас поносно наглашава, да признаје само оцјену народа и ничију више.
– Мене је у Невесиње послао Бог и обавеза према свом народу, кад му је било најтеже. У тренуцима свих издаја, отимачине, пљачки и спорадичних сукобљавања, наша обавеза је била да се бранимо– рекао је Гушић и поручио да нико до данас није поставио питање шта је радила Хрватска регуларна војска у долини Неретве од маја мјесеца 1992. године и касније.

Када је у питању његов лични ратни дневник  Гушић је навео да има одређене биљешке, али да још није вријеме да  угледају свјетлост дана.

– Прошло је 25 година, а послије 30 можда ће бити вријеме да се објаве. Овоме народу ће једном морати да се предочи истина – остао је загонетан Гушић.

АВДАЛОВИЋ: Монографија свједочи о мјестима у којима нас више нема

Учесник многих догађаја који су у књизи описани је и садашњи начелник општине Невесиње Миленко Авдаловић. Он је на промоцији рекао да Јањићева монографија садржи много важних података.

– У књизи постоје подаци попут личних имена, географских појмова, презимена, села, засеока која више не постоје, ријека које смо изгубили, гробаља у којима се више не сахрањујемо, винограда која више не обрађујемо. Заправо, половина књиге говори о изгубљеној долини Неретве и многим драгоцјеностима које она има- рекао је Авдаловић, који је у то вријеме био директор и главни уредник Радио Невесиња.

– Сваки Херцеговац, ма гдје живио, требало би да има ову књигу. Да није било Невесињске бригаде не би било ни слободе, а без слободе не би било ни Републике Српске – поручио је Авдаловић.

ГУЗИНА: Свједочанство борбе за опстанак

Уредник монографије, пуковник у пензији Никола Гузина, рекао је да је ова књига свједочанство о борби српског народа за опстанак на овим просторима, у сами смирај двадесетог вијека.

– Свједочанство које је засновано на истини које казују непосредни учесници и оригинални документи, потпуно лишени политичког, идеолошког и националног набоја. Дјело је написано из убјеђења да се истина не смије заборавити.  И да се мора суочити са неистинама написаним на другим странама. Описани су само најважнији догађаји, јер није могло бити описано све оно што су доживјели припадници Невесињске бригаде (више од 5.000 бораца)  у више од хиљаду ратних дана – објаснио је пуковник Гузина.

КОВАЧ: Кључ побједе одлучност „обичних“ бораца

На промоцији је говорио пензионисани генерал- мајор Светко Ковач који је монографију оцјенио као свједочанство о тешким, али стварним временима.

– Аутор храбро обрађује војно- политичку процјену, објашњава како је рат из Словеније и Хрватске дошао у Херцеговину, даје војно- географску процјену и објашњава читаоцу уз помоћ топографских карата колико је тешко било организовати одбрану у тој зони. Иако у центар догађаја с правом ставља команданте Пурковића и Гушића, аутор не заборавља “обичне” борце, описује њихову храброст и одлучност– објаснио је Ковач који је и сам поријеклом Невесињац. Својевремено је био директор Војнобезбједносне агенције у Министарству Одбране Србије.

– Књига је и пуна симболике. На страницама књиге може се пронаћи разговор са Јовом Ђурасовићем, који је 1962. године био први регрут из Пребиловаца, страдалничког мјеста у Другом свјетском рату. У тренутку када је разговор вођен са њим, Јово је бранио своју кућу у Брштанику. Исто тако видјећемо документе о погибији терористе Лудвига Павловића, за кога Хрвати тврде да је био прва жртва `србо-четничке агресије– рекао је Ковач.

ЈАЊИЋ: Допринос о ширењу истине о злочинима почињеним у Долини Неретве

Сам аутор, пуковник Зоран Јањић напоменуо је да је његов основни циљ писања књиге био да се херојство и истина о Невесињској бригади не заборави.

– Изузетно је важно да ми Срби знамо истину, поткријепљену чињеницама, која ће стајати пред нама као браник од којекаквих лажи и обмана. Објављивањем ове књиге свјетлост дана угледала су бројна имена људи које често срећемо у свакодневном зивоту, а не придајемо им неку посебну пажњу, већ их доживљавамо као обичне суграђане – рекао је Јањић.

 

Он је нагласио да је Невесињска бригаде завршетак рата дочекала на истим положајима које је заузела јула 1992. године. Одлучно је брањен сваки педаљ своје зоне одговорности.

Обилазећи борбене положаје и дијелећи судбину бораца бригаде сво вријеме рата, Јањић је испричао да је осјетио и спознао непокорни “дух” Невесињске бригаде, односно карактер њених бораца, јединица и команди, што му је била неопходна основа да са потребном дозом самопоуздања уђе у овај, како је рекао, захтјеван посао.

Аутор је цитирао добро познат Шантићев стих “Мене све ране мога рода боле” и признао да је губитак долине Неретве највећа рана Срба у Херцеговини, а и једна од највећих у читавом Српству.

Јањић је у контексту догађаја који су ових дана актуелни изразио наду да ће ова књига покренути нека нова истраживања када је у питању протјеривање 35.000 Срба из долине Неретве јуна 1992. године од стране хрватске и муслиманске војске.

На жалост, ни Хашки, али и ниједан други суд, није предузео ништа поводом тих догађаја. Нико за то није одговарао, нити се то спомиње као злочин. Надам се да ће ова књига дати допринос да се о томе више говори и зна– завршио је Јањић.

Међу бројним гостима, представницима Министарства одбране Србије, Војске Србије, бораца, официра, подофицира и генерала Војске Републике Српске, промоцији је присуствовао ратни командант Невесињске бригаде Зоран Пурковић, као и командант Херцеговачког корпуса генерал- мајор Радован Грубач.

У склопу програма наступио је млади гатачки гуслар Срђан Авдаловић, док су програм у свом особеном стилу водили Милица Дука и колумниста и један од уредника  Слободне Херцеговине Горан Лучић.

специјално за Слободну Херцеговину
Весна Вуковић,
новинар Српског кола