Западно од Биограда у једној ували; већим дијелом кршевито је, али са равнијим дијеловима. Сеоске куће нијесу на бреговима као у Биограду, већ су у увалицама или у „завјетринама“ под разним главицама. Има доста сталних врела од којих су најзнаменитији: Змијинци, Кула, Тохотин и Радоше. Осим тога, има село и 5 чатрња. Зими је у селу хладније, а љети је вруће него у осталим селима. Највећи дио земље је у пољу, које је на сред села, а има и друге земље по доловима, оградама и лазинама. Село има шуме у Бишини, Вилењацима, Буквици и Снијежници. Сваки домаћин има своје земље, а уз то држе и агинске, као „порци“. Село има пет махала: Кула, Замрштен, Махала, Сабљача и Губераш. Махале су једна од друге удаљене 15-20 минута. Осим тога свака се махала распада на мање групице. У селу има свега 62 куће.

Сељани дижу на љетовиште у поље. Данас не излазе Хумњаци осим једног Буквића, који је код Куле купио имање па љети изгони, а прије су Хумњаци имали планину на Вилењацима. И они примају хумску стоку. Не знају како је постало име селу.

Не зна се како је село постало, само се зна да су у селу најприје становали Муслимани и православни Окука, чији потомци живе у Бијењи. С њима су живјели и Вујадиновићи који су и сад у селу, и не знају о свом поријеклу ништа причати. Славе?

– Баћине су Тохољи с Богдашића звали су се Лазовићима, доселили због сиромаштва. Славе?

– Чупковићи су од оних из Биограда. Данас се зову Драговићима, Митровићима, Кљаковићима и Чупковићима.

– Ивановићи су Ивковићи с Меке Груде. Становали су на Рогачама. Славе?

-Лиздеци су Ђурићи од Влаховића, дошли су због сиромаштва. Славе?

– Ганбетићи су поријеклом из Пиве. Славе?

– Милићевићи су старином од Вујадиновића. Славе?

Удрежњани се по ношњи и по говору приближују Хумљацима и то су женске примиле сасвим, а мушки само донекле хумску ношњу.

На врх поља су развалине старе куле за коју причају да је начињена прије 300 год. коју је Али-паша обновио и у њој држао пандуре. Старих гробова има врло мало. Својом величином издваја се један крст на Хатлића Гробљу. Причају да су се ту срели сватови и побили. И овај је крст био оборен, па је село тукао град и сељани су га дигли.

Херцеговина, Јевто Дедијер