У дугој историји Херцеговине, или још прецизније – Старе Херцеговинe, међу бројним устанцима и бунама током векова, издваја се догађај назван Невесињска пушка. Датумски се он најчешће везује за 9. јул (27. јун по старом киалендару) 1875. године, када је код Крекова, на брду Гребенцу, на домаку Невесињског Поља дошло до прве веће борбе између српских устаника и турске војске. Невесињска пушка, међутим, има и своје знатно шире историјско значење – она означава почетак једне велике балканске и међународне кризе, тзв. Велике Источне кризе 1875-1878. које представља важну прекретницу у историји српског националног покрета и Југоисточне Европе у целини. Невесиње је било огњиште тога покрета.

Чињеница да се Невесињска пушка десила у срцу Херцеговине у Војводству Светога Саве, није никаква историјска случајност. Када се 1448. године Стефан Вукчић Косача прогласио „херцегом од Светог Саве“, покрајина која је по њему добила име Херцеговина обухватала је простор од Цетине на једној, до иза Милешеве (преко Лима) и до Мораче на другој страни. Стара Херцеговина је током неколико векова пре Карађорђевог устанка била једна од обласних средишта српске државотворне мисли, нарочито од друге половине 16. и током 17. века. Управо на простору Старе Херцеговине, како истиче академик Дејан Медаковић, „рађа се и прва јасније сагледана мисао о обнови српске државе“, захваљујући, поред осталог, манастиру Милешеви и снази култа Светога Саве, обновљеној Пећкој патријаршији (1557), црквеним штампаријама у Горажду и Милешеви у 16. веку, бројним манастирима од Тврдоша и Житомислића до Довоље и Свете Тројице пљеваљске, јакој усменој народној традицији….

Зато је и Невесињка пушка саставни део те дуге историјске тежње српског народа за ослобођењем и уједињењем у јединствену националну државу. Није увек лако реконструисати како је и зашто дошло до једног таквог догађаја какав је био Невесињски устанак 1875. године. Невесињски крај је пред устанак бројао око 20.000 душа већином православних Срба. Невесињски сељаци били су кметови муслиманских ага и бегова – неспорно је да су социјалне и политичке прилике међу основним узроцима устанка. Ванредним прирезом на десетину после султановог пута по Европи, 1867. десетина је претворена у осмину, десетак се издаје лицитацијом под закуп па закупници често морају да истерају претерано високу закупнину. Сељак је оптерећен и посебним порезом на дуван, вино и ракију, затим баројним другим наметима – земљарином, кућарином, траварином, агнамом на ситну стоку, на свиње, порез на мушке хришћанске главе због ослобађања од војне дужности и многи други, многим врстама кулучења. У меџлисима се судило пристрасно у корист муслимана, ако је хришћанин у праву спор се отеже месецима… Година 1874. у Херцеговини је била неродна, закупци десетине у невесињском крају Станко Перин из Мостара, Форта и Али-бег Реџепашић, уз помоћ власти, сакупљали су порез строго и самовољно. Још веће незадовољство у народу изазвало је купљење десетине у невреме, у јануару 1875.године.

Као и вековима пре тога, манастирске и црквене славе и народна окупљања били су најбоље прилике за договоре о устанку. Устанак су припремале народне старешине, кнезови, заједно са нижим народним свештенством и калуђерима. Тако и Невесењску пушку, према историчару Василу Поповићу покрећу кнезови Јован и Мијајло Гутићи, Продан Рупар, Тривко Радовић, Тривко Бува (Буха), затим Илија Стевановић и Тривко Грубачић и свештеници Петар Радовић, Анто Глоговац и Ристо Гаћиновић. Збор народних старешина невесињског кадилука код цркве у селу Биограду, на Малу Госпојину 1874., донео је одлуку да се са устанком крене на пролеће. У јесен те године један од главних организатора Јован Гутић, из Зовог Дола, побегао је у шуму.

Током пролећа 1875. централна турска власт је настојала, преко комесара које је упутила у Невесиње да изађе у сусрет захтевима хришћана. Чак је и босански валија Дервиш-паша ступио лично у преговоре са Невесињцима. Турска се показивала спремном да им да слободу вере и равноправност пред судом, да их заштити од насиља заптија и напада на образ њихових жена и да се закупнина узима у складу са законом и у згодно време (после жетве). Међутим, осиони домаћи муслимански феудалци нису дали да се у било чему крње њихове дотадашње привилегије. По повратку Деервиш-паше у Сарајево, невесињски муслимани под вођством Али.бега Реџепашића, насупрот ставу кајмакама и мутесарифа били су државни магацин и узели оружје и муницију.

И у српском устаничком корпусу било је разлика у гледањима на даљи ток догађаја. Сеоски кнезови и добар део варошана били су спремни да приме турске концесије, за разлику од неких хајдучких харамбаша који су били знатно радикалнији. Народне старешине су следиле умерено држање Београда и Цетиња, као и званичне Русије. Догађаји су почели да се убрзавају оног тренутка када је хајдучки харамбаша Перо Тунгуз, са својом четом, 23. јуна/5. јула у Бишини, на Ћетној Пољани, пресрео један турски караван и убио 7 кириџија Подвележаца. Турци су одмах предузели оштрије мере. У Кифину Селу је 25.јуна/7.јула решено да се убрзају припреме за устанак и да се он прошири на околне херцеговачке крајеве. Већ 9. јула, као што је на почетку речено дошло је до прве борбе на Крековима. Устанак се брзо ширио по другим херцеговачким крајевима, а месец дана касније захватио је Босанску Крајину. У наредних неколико месеци устанак је добио широк замах, херцеговачке устаничке снаге су се добро носиле са турским снагама – храбро су дочекале напад Селим-паше код Зовог Дола, првих дана августа заузеле су Дугу и Крстац, затим Корита, Турци су разбијени код Горанског и на Бијелој Долини. Напад на Невесиње извршен је 29. августа 1875. и то из правца од Грепка са подножја Градине и од Невесињског Поља. Турске снаге у Невесињу бројале су око 370 низама и већи број башибозука и око 300 коњаника у Оџацима Љубовића, док су устаничке снаге бројале 2700 Херцеговаца и око 700 Црногораца. Напад је био извршен у свануће, борба је трајала цео дан, Турци су уз помоћ топовске ватре пружали јак отпор. Устаници су успели и поред недостатка муниције да заузму варош, док су се турске снаге повукле у утврђени део вароши. Запленивши доста оружја и муниције, устаници су се повукли, изгубивши 74 борца. Највећу и најславнију победу устаничке снаге су, касније, однеле на Муратовици над 6 батаљона Мухтар-паше, запленивши 2 топа, 20 товара муниције и много другиг материјала. Турци су имали велике губитке у људству, према руским изворима скоро свих 6 батаљона Мухтар-паше било је уништено.

Храброст и родољубље Невесињаца и Херцеговаца нашли су врло брзо место у народној песми. Неке од тих песама забележио је Андрија Лубурић од Лазара Чупковића Невесињца, Трипка Мићова Курдулије из Корита и Хамида Абула из Требиња. То су песме, „Спремање устанка у Херцеговини“, „Усташки напад на вар. Невесиње“ (17. августа 1875.), „Освајање града Корићскога“‘ (8. август 1875.), „Вила Ерцеговска“ и друге. У песми о нападу на Невесиње певач каже:

„Сан уснила танана кадуна
на оџаку бега Љубовића
Сан уснила, у сану виђала;
Невесиње тама притиснула,
А Слато је Сунце огријало,
Кроз Касабу вода ударила,
А по њој се црне чавке криве;
Од Бишине муње удариле,
Од Бишине и Воде Пашине,
Ударише у касабу града
Па све ломе куле и авлије…“

Устанак је од почетка изазвао пажњу међународне дипломатије које је наступила са пројектом реформи у побуњеним провинцијама. Неуспех тога програма ескалирао је 1876. у рат Србије и Црне Горе против Турске а 1877. и рат Русије против Турске. Српски покрет је од самог почетка, од Невесињске пушке, ушао у лавиринт међународне дипломатије и интереса великих сила, које је тешко било докучити, још теже неупућеним и високој политици недовољно вичним устаничким вођама. Исход Велике источне кризе, као што је познато био је поразан по српски национални покрет, пре свега због окупације Босне и Херцеговине и настанка оне аустроугарске политичке лабораторије која је просто производила експерименте над Србима. Постоји врло основано мишљење да је Аустро-Угарска подстакла кризу да би се дочепала Босне и Херцеговине и великог дела Балкана. У пролеће 1875. Фрањо Јосиф је посетио Далмацију, у Имотском је примио фрањевачку херцеговачку делегацију, акција за устанак у католичким крајевима Херцеговине, у Стоцу и Љубушком била је врло јака, ношене су аустријске заставе и узвикивало се „Живио хрватски краљ Фрањо Јосиф“. Неки аустријски официри, као Роскијевич иду кроз Херцеговину и агитују за устанак.

Србија и Црна Гора и Срби у целини, како истиче Владимир Ћоровић нису били премни „за велику борбу за ослобођење“, ни дипломатски ни војнички а ни економски. „Људи који су кренули тај устанак нису ни слутили такав исход – пише Ћоровић. Они су тврдо веровали да своју крв и животе на Муратовици, Глухој Смокви, Црним Потоцима и на другим странама дају за велико дело народне слободе и народног уједињења.“ И поред изневерених нада и очекивања и у суштини великог пораза српске националне идеје, 1875-1878. историјско прегнуће Невесињске пушке, величина њихове родољубиве енергије и нарочито велики идеал српског ослобођења и уједињења остали су трајно надахнуће потоњим покољењима.

Др Славенко Терзић