Двадесетог новембра 2011. године навршило се годину дана од упокојења академика Недељка – Неђа Шиповца.

Недељко Шиповац, књижевник, романсијер и есејиста, рођен је 12. марта 1938. године у Мостару.
Његово књижевно дјело нераскидиво је везано за Херцеговину. Херцеговачка трилогија о 1941. у долини Неретве најпознатије је Шиповчево доратно дјело: “Прољеће на југу 1941.“, “Љето на гори 1941.“ и “Бискупов дневник 1941.“ Из његовог обимног стваралачког опуса издваја се култна књига о Херцеговини “Записи о земљи“ као и поратна књига “Херцеговина које има и нема“.
Аутор је више књига о Андрићу, носилац је награде Академије Иво Андрић за животно дјело.
За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 1997, а за редовног члана 2008. године.

Неђо је био један од првих чланова Удружења Невесињаца у Београду и, иако већ у поодмаклој фази тешке болести, активно учествовао на више наших састанака. Памтићемо и његов емотивни наступ на првом обновљеном Невесињском сијелу у Дому Војске Србије 2010. године.

Његов последњи интервју забиљежила је сарадница двојезичног шведско – српског часописа “Дијаспора“, Ливија Екмечић 21. јуна 2010. године, а објављен је у броју 2/11.

Љубазношћу уредника “Дијаспоре“, господина Аца Драгићевића, иначе ратног уредника Радио Невесиња, Неђов интервју је и пред читаоцима нашег сајта.

Објављиваље овог интервјуа је скроман допринос нашег Удружења подсјећању на Неђа и његово импозантно дјело.
Нека Бог да рајско насеље његовој племенитој души.

Андрић и Херцеговина

Херцеговина као литерарни и животни изазов

– Шта нам можете рећи о односу Андрићеве литературе, па и самог Андрића према Херцеговини, земљи даровитих људи и најлепшег српског језика?

– Херцеговина је за Андрића била један стални, латентни животни изазов, иако је по свему био и остао човјек Босне. Каже, чак, кад би се поново родио и кад би могао некако да бира домовину, да бира завичај, он би поново одабрао Босну. Дакле, он је у правом значењу ријечи био Босанац и он је Босну прославио, прославио њену причу, а та прича је њега уздигла на пиједестал Нобелове награде. Андрић је приповједач затамњене, планинске, мрачне, шумовите, „будибогснама“ земље Босне, којој се дивио и које се грозио због њене језовите историје.

У његовој литератури Херцеговина се појављује врло спорадично и мене као Херцеговца је увијек интригирало; то је једна земља, тачније једна држава која се зове Босна и Херцеговина, састављена из двије ријечи, је ли могуће да га та друга ријеч није заинтригирала никада? А јесте до неслућених граница. Први текст у коме он говори нешто љепше о тој Херцеговини јесте предговор књизи „Некролог једној чаршији“ Зуке Џумхура, у којој каже да је „З. Џумхур рођен у Коњицу, у оном мјесту гдје се велика и шумовита, континентална и мрачна земља Босна нагиње у своју мању и по много чему љепшу посестриму сунчану, медитеранску Херцеговину у којој је сваки други човјек потенцијални умјетник.“

Ту се он легитимисао као човјек који се диви Херцеговини, а и њеним људима. А други пут у „Запису о Мостару“, који је написао 1946. године, када је дошао у Мостар на позив културно -умјетничког друштва „Коста Абрашевић“ да одржи предавање, (у вријеме) када је био посланик у Босни. Он је по повратку у Београд написао једно писмо, захвалницу тим људима који су му били домаћини и којима захваљује и каже да (га) у Мостару није нико дочекао нити испратио тако драг као што је мостарска свјетлост. Она га је пратила по цијели дан, свагдје и препознавао је у свему, и на лицима људи у Мостару, каже да нигдје такве свјетлости није видио. То је могао да каже човјек који је есенцијално овисан од свјетла као небеског дара, зденца живота. Јер, он је у раном дјетињству цијелим бићем доживио страшни мрак Босне као „тамног вилајета“, турске провинције на крају свијета, у којој није било ни закона ни реда. Није чудно, ето тако, да у том запису о Мостару не помиње ниједно име. Јер, све је преплавила чаробна плима јужне свјетлости, од које се људи воле, па се чак и тешка сиротиња лакше сноси него у Босни…

У Херцеговини Андрић је тражио неку прототезу Босне, мало свјетлости, мрву љубави. Нигдје нема тако модрог неба, колико ја знам, а знам италијанско, шпањолско, португалско, то је небо које је дато само повлаштеним људима. Ту је ноћна свјетлост јача него дневна у Босни. То је свјетлост која опија човјека. Послови које сам радио довели су ме у везу с њим. Када је Андрић добио Нобелову награду за роман „На Дрини ћуприја“ онда је он комплетну награду поклонио Босни и Херцеговини, и то само уз једно писмо са пропратним скромним текстом да не би желио да се мијеша како ће се ти новци трошити, него само скромно сугерише да се употреби што више новца за унапређење библиотекарства у БиХ. Он је сматрао да ће књига наобразити и преобразити свијет и ја бих га волио срести послије ових балканских ратова и поразговарати о тој заблуди.

– Када је Андрић почео писати о Херцеговини?

– Он почиње са најчувенијим Херцеговцем, то је Херцег Стефан Косача, романтични феудални владар који је увијек отказивао послушност босанском краљу, који је ратовао са синовима својим због њихових жена. Али тај Херцеговац себе проглашава за чувара гроба Светога Саве. Кад се Андрић ухватио у коштац са тим Херцеговцем схватио је да неће моћи изаћи на крај са њим, јер је толико комплексна и сложена појава да је очајан рекао: „Моја права кућа је с оне стране Иван планине“.

Онда је пробао са Руђером Бошковићем, требињским Србином који се покатоличио и у католичком реду догурао до највиших функција у Римској курији. На крају се испоставило да не може ни с њим. Најзад, у сан му долази тај несретни Али – паша Ризванбеговић Сточевић, једини везир херцеговачки који га, док га Омер – паша Латас проводи са пратњом пониженог на магарету, и који му куца на танку окну сваке ноћи и пита зашто га не уведе у причу. Андрић има десет верзија о Али – паши које су сачуване у заоставштини, ни једну није завршио! Не иду херцеговачке теме. Рекао сам да је био Босанац, са дна каце, сљедбеник њене несреће и посвемашњег мрака који траје и дан – данли.

Онда је покушао са недовршеним романом „Омер-паша Латас“, који је био засновао тако да се обрачуна са босанско – херцеговачким беговатом. То је била његова опсесија од младости, с обзиром да је у турском режиму видио опаку неевропску трулеж. То, нажалост, и данас мучи цивилизовани свијет, јер нигдје не постоје такве погубне мржње као што су између ислама и хришћанства или ислама према јудеизму. Он је покушао преко Омер – паше Латаса, коме султан даје неограничена овлаштења да покоље, побије, попали итд., али да заведе ред у Босни и Херцеговини. Копље, колац и конопац требало је да их научи поштовати рајетину, да се заведу закони, да се тај тамни вилајет доведе у нешто што ће личити на човјека.

– Какви су Андрићеви први сусрети са Херцеговином?

– Почео је да долази у Херцеговину и њему се она откривала полако и загонетно. Прво, та Неретва, он је стао поред Старог моста и рекао: „Ово мене подсјећа на невјесту која је задигла сукњу и остала тако. Ноге су јој у води, а дигла је сукњу као балерина на позорници.“ Кад је видио Радобољу која се улива у Неретву, кад је видио те људе који скромно живе, он каже: „Овдје људи знају да се смију. Нарочита и повлаштена свјетлост отвара им душе, веселе и мелодичне, увијек спремне на смијех и гријех. Њихова отменост је природна, то се може доживјети у Толеду, Тоскани, Сицилији и Калабрији, у Прованси или по слабо насељеним грчким острвима… Наши Херцеговци су аутохтони медитеранци. Овдје су некада давно застале велике скитије, оне велике сеобе Словена. Нису могли даље… Толико је овај романско – византијски елемент био моћан и непробојан.“

– Шта је Андрић суштинско нашао за себе у Херцеговини?
– Он је, дакле, у Херцеговини, пун тог босанског мрака, наишао прво, на невјероватну свјетлост и на људе другог живота, који је носио у себи као другу обалу. То се догађа онда када је био најнесретнији. Каже да кад би људи знали какво му је јутро и како се он свако јутро у себи и са каквим будалама бори, како му је, у ствари, неописиво тешко, они би тада схватили зашто је увијек озбиљан. Он је све јаде босанског народа, укључујући и свој несретни живот од рођења, па до дипломатске службе, понио као једну купу страдања човјека на земљи. А то страдање се не може избјећи, оно је примјерено сваком човјеку, мање или више.
Херцеговина даје више него што се чини, има тако мало оранице и винограда да човјек не може да повјерује да ту зрију такве воћке и сретни људи. Он је просто био инспирисан том земљом, тим сунцем и вином и нема ствари у Херцеговини коју Андрић није описао као ликовни медаљон. И љуту херцеговачку шкију, љубушку, и жилавку у роману „Омер-паша Латас“, а људе поготову. У Богдану Зимоњићу, војводи и попу, у херцеговачком говору отегнути, архаични самогласници, не постоје, по Андрићу, нигдје више него у Херцеговини. Дакле, он се буквално свему дивио! Он је Херцеговину доживљавао кроз распукли нар, дивљу смокву која је изђикала из живца камена, кроз празновање живота. Боравио је по другим крајевима, али само је херцеговачку свјетлост доживио као исцелитељску. Херцеговци су за њега били посебна фела људи, сусрет Панона и Илира. Ту су се домаћи Романи помијешали са варварским Илирима, и ту је остало нешто од те смјеше романско -вандалског човјека са наглашеним романским цртама, јер Романи су превладавали. То се види у јагодицама, у лукавству, у потреби за женом, за пићем, за пјесмом, за разбибригом, за лакшим начином живота.

– Путовали сте са Андрићем 1973. године по Херцеговини. Постоји ли нешто чега се ви посебно радо сећате?

– Путовања са Ивом Андрићем увијек су рефлексивне природе. Он је човјек који је вјенчан за мисао која варничи повремено са духовитим мислима, са снажним, оригиналним валерима.

У умјетничкој колонији у Почитељу и ловачком дому у Стоцу, у „Могорјелу“ у Чапљини, у Мостару у „Неретви“ је одсједао. Обично би то биле вечере са чашом, двије вина, гдје би послије те друге чаше, ријетко пио трећу, живнуо и ослободио се дневних садржаја, тражећи свој нотес и наочари. Тада би, ријетко додуше, знао испричати неки виц, ако би био неко ко би га довео у ту ситуацију, као што је био Зухо Џумхур. Ако би за столом били политички људи, он би ћутао и досађивао се. Пошто је Љубо Јандрић био његов пратилац као помоћник министра БиХ за културу, заљубљен у његово говорење, он је писао забиљешке са тих разговора и касније објавио чувену књигу „Са Ивом Андрићем“, онда би га он подстакао, просто као да је био задужен за Андрића. Љубо је те своје записе писао тајно, док га Андрић једаред није ухватио „на дјелу“ и одобрио му ту осјетљиву радњу.

Андрић је платио данак животу пуном цијеном. Прво тој језовитој историји Босне и Херцеговине, а и Србије и српског народа посебно. Комунизам му је био задње уточиште.
Андрић је био човјек ћутања. Јара Рибникар, код које је он долазио недељом на ручак, је објавила књигу сјећања, и каже да је знао провести цијелу вечер да не проговори ни једну једину ријеч. Андрић је говорио да воли да слуша. Дакле, једна необична природа. Можда је могао да пише дугачке прозе зато што је штедио плућа од сувишних ријечи, од непотребних прича. Писац који зна да успостави равнотежу између говорења и писања, то је красан човјек. Обично брбљају незналице, мислим да је то било његово начело. Људи који пуно говоре или су досадни, или остају празни и тешки самим себи. Тешко је објаснити, не такве људе, него оне који могу бескрајно да ћуте, живо слушајући ове друге људе, који, опет, говоре више из њима знаних разлога – или из њих говори неко други да прикрије овог првог, или тај први стрепи од другог и зато живо прати сваку његову изговорену ријеч. Андрић је ћутањем припремао себе за писање. То мукло слушање је, заправо, било прва редакција његове ненаписане приче. Иначе је познато да је писао споро и, неријетко, болно, незадовољан оним што је написао. У ћутању је спас!
Можда се та мудрост највише односи на њега.

Такав је био Андрић и по Херцеговини. Он је знао рећи „Колико овдје има свјетла, колико овдје има ваздуха. Човјек слободније дише, слободније гледа, овдје су хоризонти отворени, нема заграда, нема гребена који вас спречавају да доживите тај хоризонт. Како је човјек сићушан под овом огромном звјезданом капом неба.“ Социолошки посматрано, таква осјећања су везана за његово рођење, за родну Босну, дјетињство, за његово учешће у Младој Босни, за његово тамновање, за патње и искушења робијаша. Казнионица у Марибору је најстрашнији затвор Аустроугарске. Огромна казниона са малим прозорчићима и огромним таваницама. Ја сам био тамо. Грозно. Убитачне су те самице. И зато је он приче које је написао о робијању, о тамновању, о ћелијама, о болу смјестио у тршћански затвор. Зашто у тршћански? Па ту је медитеран, ту има ведрине, а ако ништа на свијету нема, ту је море. А море говори, гргори о времену и никада нисте сами. А у Марибору не постоји ништа, само глува, глупа самоћа, која разједа са свих страна. Кроз ту призму Андрић је говорио „Ви Херцеговци сте сретни људи.“

– Ви сте по рођењу Херцеговац. Увијек се радо духовно и физички враћате Херцеговини.

– Видио сам доста свијета и знам историје многих народа, али такву урођену осјећајност за национално – револуционарни понос какав имају Невесињци – ја сам мало у животу срео таквих људи. Такви су и Гачани, Билећани, Требињци – светосавски људи, такве су им и жене – посвећене својим породичним љубавима.

– Можете ли прокоментарисати ово што се дешава нашем језику и распарчавање нашег језика? Шта мислите докле ће то ићи и може ли се то зауставити?

– Не. Прије свега мислим да се ту ради у суштинама. Овдје је у моди термин – регион. То је један варварски дио Балкана у коме се вандалска, језовита историја није завршила. Овдје се још руше основне цивилизацијске норме и у политици и у отимању духовних категорија, дакле и у отимању језика и културе. И ти варваризми ће вјероватно, полако, ако се европска заједница одржи у условима без граница, слободне, отворене Европе, полако губити, губиће на смислу. Дојучерашња Српска Спарта, Црна Гора, је језовит примјер таквог дивљаштва. Њен језик је српски језик. Ми Херцеговци смо јој дали пола територије, мислећи да ће бити трајна српска држава, и дали јој језик, један прекрасан српски језик. Ја то не могу другачије назвати него дивљаштвом. У свијету ни људождерство није искоријењено. Из тих људи нису истјерани Турци, насилници, који сматрају да сваки феуд може да доноси дугорочне кодексе о духовном поретку на земљи.
Мој пријатељ, професор Ненад Кецмановић, написао је књигу о Босни као „немогућој држави“. Плашим се, након свих језовитих искустава, да ни Србија данас није далеко од те поражавајуће и тачне дијагнозе.

З. Ј.