• Невесиње је у свакој прилици синоним за слободу српске Херцеговине.

У великој сали београдског ресторана „Мали викенд” у петак 23. фебруара 2024. године окупило се више од 350 људи на традиционалном сијелу Невесињаца, које је протекло у знаку обиљежавања јубилеја – 150 година од доношења одлуке за дизање Невесињског устанка.

Завичајни сабор који се ове године одржао по 13. пут започео је благословом свештеника Лазара Манигоде.

Домаћин овогодишњег сијела и предсједник скупштине удружења Невесињаца Светко Ковач је у својој бесједи поздравио присутне званице и представио учеснике програма.

Нагласио је да Невесињци настоје да достојно обиљеже бројне датуме из славне слободарске прошлости.

– На иницијативу удружења крајем прошле године постављена је спомен-табла у Невесињској улици. Тако је именована од 1895. године, поводом 2о годишњице Невесињке пушке. Улица од свог настанка никад није мијењала име, а данас представља једну од најљепших на Врачару – рекао је Ковач.

Он је подсјетио и да је ово прво сијело Навесињаца без великог завичајног прегаоца и неимара Жарка Самарџића који се преселио у вјечност.

Вишечлану делегацију из Невесиња предводили су народни посланици Илија Таминџија и Огњен Куљић, начелник општине Миленко Авдаловић, замјеник начелника Богдан Ботић, као и начелници у локалној самоуправи Милутин Самарџић и Алекса Граховац.

Поздраве из Херцеговине пренио је начелник општине Невесиње Миленко Авдаловић. Он је истакао да Невесињци не заборављају имена Јована Гутића, Симуна Зечевића и Милоша Кешеља, херцеговачких изасланика који су били одабрани да затраже муницију и оружје од Књаза Николе.

– Идемо у сусрет 150 годишњици Невесињске пушке коју ћемо, ако Бог да, догодине обиљежити заједно са Републиком Србијом и Црном Гором. У томе нам највећу помоћ пружају чланови Удружења Невесињаца у Београду – рекао је Авдаловић.

У централном дијелу програма прослављени српски глумац Небојша Кундачина читао је записе српског писца и историчара Риста Пророковића који је у књизи „Невесињска буна 1874. и почетак устанка 1875. године“ писао о народном договору који се десио на празник Мале Госпојине код биоградске цркве, а на коме је исказана јасна жеља да се покрене устанак.

Сјећање на устанике и херцеговачке слободаре настављено је стиховима Бора Граховца и његове пјесме „Невесињска пушка“ у изведби Огњена Стојановића, најбољег младог гуслара из Републике Српске.

Гангу и дух завичаја донијели су чланови мушке пјевачке групе „Невесиње“.

Посебан печат вечери дале су сестре Јана и Елена Црномарковић, које су дошле из Новог Сада и први пут наступиле на Невесињском сијелу. Својим гласом и појавом одавно су освојиле срца љубитеља етно музике. Музички образоване Јана и Елена су освојиле бројне награде. С обзиром да је њихов отац Далибор, родом из Санског Моста, даровите сестре су често наступале на завичајним скуповима Срба Крајишника.

У медијима су описиване као „крајишки бисери војвођанске равнице“. Међутим, на овај скуп нису дошле случајно. Наиме, њихова мајка Драженка (дјевојачки Миљанић) је рођена Невесињка.

За доминацију омладине у програму потрудили су се чланови групе Свети Димитрије коју са великим успјехом предводи Драгана Будалић.

У склопу програма изворне пјесме је извела женска пјевачка група „Дурмиторке“ коју предводи Рајка Поповић.

Пјесник Миро Ковач из Невесиња је из своје збирке „Проговор“ казивао стихове пјесме „Невесиње“.

Госте је сјајно забавио Митар Ђерић Лаки. Он је читао пробране афоризме из своје књиге „Мини-малац“ за коју је добио награду „Радоје Домановић“ за најбоље сатирично дјело у 2022. години.

Чланице групе Свети Димитрије Ана Булајић и Ивана Ђерић су под будним оком Бора Мишељића дијелиле срећу на врло богатој томболи. Најсрећнији су кући понијели сир торотан, пршут и гусле.

• У организацији Удружења Невесињаца у Београду данас је служен помен за борце Невесињске бригаде и осталих јединица Војске Републике Српске који су погинули у Одбрамбено-отаџбинском рату.

По традицији, помен је служен у цркви Светог Саве на Врачару, а службу су предводили свештеници Иван Штрбачки и Радивоје Панић. Поред чланова Удружења Невесињаца у Београду, служби су присуствовали чланови породица погинулих и умрлих бораца Невесињске бригаде, ратни предсједник Владе Републике Српске Душан Козић, народни посланик у Народној скупштини Републике Србије и предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта, представници завичајних херцеговачких удружења у Београду, те ветерани Невесињске бригаде и Херцеговачког корпуса.

У име Удружења Невесињаца у Београду присутнима се обратио Зоран Јањић, предсједник Извршног одбора који је подсјетио да је Митровдан симболично одабран за сјећање на погинуле саборце због битака које је Невесињска бригада водила о Митровдану 1992. и 1994. године и у којима је извојевала блиставе побједе над непријатељем.

„Сјетимо се да је у невесињској Спомен соби, јединственој спомен књизи, уписано 476 имена. У Спомен књизи Херцеговачког корпуса уписано је 2.211 имена, док је у читавој Републици Српској у ту књигу уписано више од 23.000 имена. То никада не смијемо заборавити и на сваком мјесту и у свакој прилици те податке требамо знати и истицати“, рекао је Јањић.

Један од учесника Прве митровданске битке, пјесник Миро Ковач, у недавно објављеној збирци у једној од својих пјесама описао је своје виђење те битке, а пјесму је посветио команданту Невесињске бригаде, пуковнику Новици Гушићу. У јединственом амбијенту храма, пјесму је врло емотивно рецитовао доктор Трифко Брењо, ратни начелник санитетске службе Невесињске бригаде.

МИТРОВДАН КОЈИ ТРАЈЕ
(Новици Гушићу)

Стани, путниче – намјерниче,
ако те пути некад сврате
тамо гдје Вележ небо тиче
и сњежним дахом поздравља те.

Ту гдје орлови гнијезда вију,
са оштрих међа, на све стране,
над Невесињем стражарно бдију
витешке кости наслагане.

Кољена свини, чело приклони
пред овај бедем олтарни, свети,
који су крвљу залили они
што за слободу знадоше мрети.

Ослушни шта ти громовни зборе
са вјечне страже под небесима.
Од Љубљенице до Свете горе,
од Зијемаља, па до Ћесима,

од Заборана до тврдог Бака
док митровданске горе свијеће,
слави се слава испод облака,
ко није дошао, никад неће.

Топови тутње на све стране.
Испред врата су незвани гости.
Од истих исти исто бране.
Боже помози и опрости.

Отворило је небо дане.
Нема живота и нема смрти.
Васкрсли преци гробове бране
и нерођени пушку прти.

И док громови грме, све ближе,
слави се слава ко и прије.
Сијед командант бардак диже:
„Слава ти Свети Димитрије“.

„Помози, данас, недај да сломе
линије наше, душманске зв’јери.
Помози, Свети, још имаш коме,
јер још смо твоји,  још смо у вјери“.

„Војници, браћо, другови моји,
отаџбине смо данас престо.
Резервни положај не постоји,
Спомен соба је зборно мјесто“.

„Помолите се мајке за нас,
сестре и жене, ко год нас чека.
Какви будемо овдје, данас,
такви бићемо довијека“…

И, нису пришли, стопе једне.
Узалуд злобни пролазе траже.
Линије стоје неповредне.
Свуд на њима су мртве страже…

Памти путниче и причај свима,
кад једном прођеш ову страну,
да још смо овдје, да још нас има
у непролазном Митровдану.

Подсјетимо, на Митровдан, 8. новембра 1992. године, удружене хрватско-муслиманске снаге из долине Неретве, обједињене у Хрватско вијеће обране и потпомогнуте са јединицама и логистиком Хрватске војске, отпочеле су нападну операцију под називом „Бура“ на јединице Невесињске бригаде. Тежиште напада било је дуж комуникације Мостар – Невесиње, а најжешће борбе водиле су се у рејонима Подвележја, Буска, Горњих Врањевића и Доњег Брштаника. Једна од основних карактеристика операције била је масовна употреба артиљеријске ватре од стране непријатеља по борбеном распореду бригаде и 13. мјешовитог артиљеријског пука који је био у улози Корпусне артиљеријске групе на ватреним положајима у рејону села Рабина, али и по цивилним циљевима у граду Невесињу. У помоћ јединицама бригаде на најугроженијим дијеловима фронта пристигле су борбене групе из сусједне Друге лаке бригаде са Борака и из приштапских јединица Херцеговачког корпуса: Батаљона војне полиције, Батаљона везе и Извиђачко-диверзантског одреда. Значајну помоћ у одбрани дале су борбене јединице Министарства унутрашњих послова из Станица јавне безбједности Невесиње и Гацко. Операција је трајала пет дана и завршила се непријатељским поразом. У борбама су погинула 42, а теже и лакше је рањено око 100 српских бораца и официра. Прецизни подаци о непријатељским губицима нису познати, али незванични подаци говоре да су они били велики и да је то, уз погибију њихових официра високог ранга, један од основних разлога неуспјеха операције.

Другу митровданску битку Невесињска бригада је водила у периоду од 11. до 13. новембра 1994. године, у оквиру нападне операције „Јесен 94“, коју је припремао и реализовао 4. корпус тзв. Армије РБиХ. Радило се о извиђачко-диверзантској операцији у којој је непријатељ ангажовао најспособније борце и официре из војних и полицијских борбених јединица. Циљ непријатеља је био да, користећи фактор изненађења нападом убачених диверзантских борбених група по најважнијим елементима борбеног распореда бригаде, унесу дезорганизацију у систем руковођења и командовања, нанесу велике губитке, запосједну борбена средства бригаде и изазову панику, а затим фронталним нападом на изабраним правцима приморају јединице бригаде на повлачење. Међутим, одлучном и храбром реакцијом бригаде не само да је осујећен план непријатеља, него му је нанесен и катастрофалан пораз. У борбама је погинуо 21, заробљено 4, а теже и лакше је рањено око 60 бораца и официра. На страни непријатеља погинуло је око 100, заробљено 8, а више стотина бораца и официра је рањено.

Митровданске битке Невесињске бригаде су уврштене у битке од посебног значаја за одбрану Републике Српске. Због тога републичка борачка организација Митровдан слави као своју крсну славу, а Невесиње као Дан општине. То су били довољни разлози за Удружење Невесињаца у Београду да се, макар заједничком молитвом, на пригодан и достојанствен начин сјети оних који су своје животе уградили у Републику Српску и њену слободу.

Зоран Јањић
Београд, 04. новембар 2023. године

Фотографије: Миле Шапић/Српско коло