Category Archives: АКТУЕЛНОСТИ

ПРИЈЕМ ЗА НАЈБОЉЕ НЕВЕСИЊСКЕ ОСНОВЦЕ: УРУЧЕНЕ ВУКОВЕ ДИПЛОМЕ И ПРИГОДНЕ НАГРАДЕ

03 jun 2021
 
ПРИЈЕМ ЗА НАЈБОЉЕ НЕВЕСИЊСКЕ ОСНОВЦЕ: УРУЧЕНЕ ВУКОВЕ ДИПЛОМЕ И ПРИГОДНЕ НАГРАДЕ
 

У Основној школи „Ристо Пророковић“ у Невесињу данас је уприличен пријем за најбоље ђаке завршних разреда и њихове родитеље.

За ђака генерације проглашенa jе Ива Милановић, којa је цијењено школско признање заслужила одличним успјехом, примјерним владањем и оствареним резултатима на општинским и регионалним такмичењима из математике, физике, историје, руског и српског језика и демократије. Ова вриједна и марљива ученица чланица је и Плесне групе „Летс денс“.

djak39

Ива има намјеру да школовање настави у свом родном граду и упише Гимназију.

– Осјећај је диван, јер се на крају исплатио мој труд и рад током читавог деветогодишњег школовања, и надам се да успјеси неће изостати ни у будућности – рекла је Милановић.

Престижно школско признање, диплому „Вук Караџић“ добило је 20 ученика: Теа Жерајић, Исидора Мањак, Никола Чабрило, Ивана Ивановић, Јована Скоруп, Лука Чампара, Марија Торовић, Јована Вуковић, Михаела Вујадиновић, Анђела Граховац, Вања Вуковић, Нина Голијанин, Милица Кравић, Андријана Радовановић, Андреа Таминџија, Марина Ковач, Јана Радовановић, Ива Милановић, Милош Ратковић и Милица Милошевић.

Честитке ученицима и њиховим родитељима упутила је директор школе Мара Шаран и савјетовала им да изаберу занимања у складу са њиховим интересовањима.

– Признања која сте заслужили у основној школи са собом носе и дио одговорности. Али не дозволите да вам то ствара терет, него будите то што сте били и досад, и вјерујем да ћете у наставку школовања и у свим животним ситуацијама бити најбољи – поручила је Шаран.

djak16

У име Удружења Невесињаца у Београду вуковцима се обратио Божидар Бјелица Јапан.

– Ваш пут знања и науке је пун искушења, и на њему не смијете поклекнути, јер ви морате да изградите љепшу и срећнију Републику Српску и Невесиње, достојно своје славе и предака – рекао је Бјелица.

У делегацији Удружења Невесињаца били су и Александар Гутић и Горан Стајић.

Као и претходне године због пандемије вируса корона Удружење није могло да организује наградну екскурзију у Београду, али је за вуковце обезбиједило књиге „Монографија Невесиња“и рјечник српско – енглеског језика, а ђаку генерације још неколико вриједних публикација.

Општина Невесиње најбољим ученицима додијелила је скромне новчане награде ‒ по 50 КМ за носиоце Вукових диплома и 100 КМ за ђака генерације.

Награде је уручила стручни сарадник начелника Верица Пашајлић и пожељела им свако добро у даљем раду и школовању.

 

Верица Чупковић Авдаловић

Извор и галерија слика: Радио Невесиње

 
 

МОЛИТВА ЗА САБОРЦЕ СВЕТОГ ДИМИТРИЈА

Традиционално, на Митровске задушнице, данас је у цркви Светог Саве на Врачару служен помен за погинуле борце Невесињске бригаде и осталих јединица Војске Републике Српске. Служење помена организује Удружење Невесињаца у Београду, а поводом обиљежавања Митровданских битака које је водила Невесињска бригада 1992. и 1994. године.                

 

Помен су служили свештеници Радивоје Панић и Лазар Манигода. Поред чланова Удружења Невесињаца у Београду, служби је присуствовао ратни предсједник Владе Републике Српске Душан Козић, народни посланици у Народној скупштини Републике Србије Милимир Вујадиновић и Славенко Унковић, предсједници завичајних херцеговачких удружења у Београду: Требињаца, Жарко Ратковић; Гачана, Слободан Бобан Драшковић; Калиновчана, Спасоје Ђого, те официри и борци Невесињске бригаде и Херцеговачког корпуса. 

                        

Свештеник Манигода је у пригодној бесједи истакао да је Невесињска бригада у знаменитим Митровданским биткама одбранила Невесиње и Херцеговину, као што су то чиниле и остале јединице Војске Републике Српске на својим борбеним положајима.

„У свим биткама борци и њихови команданти су испољили љубав према својој земљи и према свом народу, борећи се, како то народна пјесма каже, за крст часни и слободу златну“, нагласио је Манигода.  

         

У име Удружења Невесињаца у Београду присутнима се обратио Зоран Јањић, предсједник Извршног одбора. Осврћући се на историјску вриједност Митровданских битака, Јањић је нагласио да увијек и изнова треба истицати чињеницу да су оне извојеване у одбрани.

„Наши ратни непријатељи су нас Србе из Херцеговине и Босне, као и из Далмације, Лике, Кордуна, Славоније, Барање… оклеветали да смо на те земље извршили агресију, да смо дијелове тих земаља окупирали и они су, ето, кренули у праведни рат да их ослободе. А како ослобађају, показали су у долини Неретве у јуну 1992. и на другим просторима, све до Републике Српске Крајине, у августу 1995. године. Да иронија буде већа, нас су прогласили агресорима, а себе бранитељима“, рекао је Јањић и закључио да нама у овом времену не преостаје ништа друго него да будемо јединствени као што смо били у рату у коме се српски народ у Босни и Херцеговини изборио за опстанак и слободу и за Републику Српску која је једини гарант опстанка и слободе Срба западно од ријеке Дрине.

            

Подсјетимо, на Митровдан, 8. новембра 1992. године, удружене хрватско-муслиманске снаге из долине Неретве, обједињене у Хрватско вијеће обране и потпомогнуте са јединицама и логистиком Хрватске војске, отпочеле су нападну операцију под називом „Бура“ на јединице Невесињске бригаде. Тежиште напада било је дуж комуникације Мостар – Невесиње, а најжешће борбе водиле су се у рејонима Подвележја, Буска, Горњих Врањевића и Доњег Брштаника. Једна од основних карактеристика операције била је масовна употреба артиљеријске ватре од стране непријатеља по борбеном распореду бригаде и 13. мјешовитог артиљеријског пука који је био у улози Корпусне артиљеријске групе на ватреним положајима у рејону села Рабина, али и по цивилним циљевима у граду Невесињу. У помоћ јединицама бригаде на најугроженијим дијеловима фронта пристигле су борбене групе из сусједне Друге лаке бригаде са Борака и из приштапских јединица Херцеговачког корпуса: Батаљона војне полиције, Батаљона везе и Извиђачко-диверзантског одреда. Значајну помоћ у одбрани дале су борбене јединице Министарства унутрашњих послова из Станица јавне безбједности Невесиње и Гацко. Операција је трајала пет дана и завршила се непријатељским поразом. У борбама су погинула 42, а теже и лакше је рањено око 100 српских бораца и официра. Прецизни подаци о непријатељским губицима нису познати, али незванични подаци говоре да су они били велики и да је то, уз погибију њихових официра високог ранга, један од основних разлога неуспјеха операције.

Другу митровданску битку Невесињска бригада је водила у периоду од 11. до 13. новембра 1994. године, у оквиру нападне операције „Јесен 94“, коју је припремао и реализовао 4. корпус тзв. Армије РБиХ. Радило се о извиђачко-диверзантској операцији у којој је непријатељ ангажовао најспособније борце и официре из војних и полицијских борбених јединица. Циљ непријатеља је био да, користећи фактор изненађења нападом убачених диверзантских борбених група по најважнијим елементима борбеног распореда бригаде, унесу дезорганизацију у систем руковођења и командовања, нанесу велике губитке, запосједну борбена средства бригаде и изазову панику, а затим фронталним нападом на изабраним правцима приморају јединице бригаде на повлачење. Међутим, одлучном и храбром реакцијом бригаде не само да је осујећен план непријатеља, него му је нанесен и катастрофалан пораз. У борбама је погинуо 21, заробљено 4, а теже и лакше је рањено око 60 бораца и официра. На страни непријатеља погинуло је око 100, заробљено 8, а више стотина бораца и официра је рањено.

Митровданске битке Невесињске бригаде су уврштене у битке од посебног значаја за одбрану Републике Српске. Због тога републичка борачка организација Митровдан слави као своју крсну славу, а Невесиње као Дан општине. То су били довољни разлози за Удружење Невесињаца у Београду да се, макар заједничком молитвом, на пригодан и достојанствен начин сјети оних који су своје животе уградили у Републику Српску и њену слободу.

                                                                                                                        Зоран Јањић

 

 Београд, 6. новембар 2021. године 

НЕВЕСИЊСКА ПУШКА ПОНОВО МЕЂУ СРБИМА – Велики дипломатски успјех Удружења Невесињаца у Београду

Датум 18. 05. 2021.
 
  • У Источном Сарајеву, 17. маја 2021. године, одржана је заједничка сједница влада Републике Србије и Републике Српске. На састанку надлежних министарстава разговарано је о потреби да се у државни програм обиљежавања годишњица историјских догађаја Србије и Српске уврсте два значајна историјска догађаја и датума од значаја за његовање традиција ослободилачких ратова.

Херцеговци у засједи – (Непознат аутор, “Зора#”, преузето са https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=14575462

Један датум је 15. септембар, који се обиљежава као сјећање на дан када је 1918. године пробијен Солунски фронт и слави се као Дан српског јединства, слободе и националне заставе. Други је 9. јул, који се обиљежава у знак сјећања на дан када је дошло до прве веће борбе између српских устаника и турске војске у устанку Невесињска пушка 1875. године.

 

Прилика је да се подсјетимо како је текао процес који је претходио доношењу овакве одлуке. И одмах да кажемо да је иницијатор предлога за обиљежавање Невесињске пушке – Удружење Невесињаца у Београду.

НАКОН САСТАНКА ОДРЖАНОГ 25. ФЕБРУАРА 2017. ГОДИНЕ: Зоран Јањић (предсједник удружења Невесињаца у Београду). Наташа Глигорић (секретар удружења), Миодраг Линта (народни посланик), Миленко Авдаловић (начелник општине Невесиње), Александар Вулин (тадашњи министар за борачка и социјална питања), Војин Гушић (Удружење ратних војних инвалида Републике Српске) и Зоран Миловић. (фото: Трифко Ћоровић)

 

Наиме, први кораци у том правцу учињени су 2017. године, када су представници Удружења, заједно са представницима Борачке организације из Невесиња, начелником општине Невесиње Миленком Авдаловићем и народним послаником Миодрагом Линтом на ту тему разговарали са тадашњим министром у Влади Србије надлежним за његовање традиција и када је постигнута начелна сагласност. Ускоро је дошло до персоналне промјене на челу министарства, па је ова иницијатива лагано губила на замаху.

 

НАКОН САСТАНКА ОДРЖАНОГ 27. ЈАНУАРА 2021. ГОДИНЕ: Божидар Миловић, Благоје Ребић, Светозар Црногорац, Милимир Вујадиновић (предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону), Жарко Ј. Ратковић, Спасоје Ђого, Зоран Јањић, Милован Пецељ и Миодраг Дунђеровић (фото: Трифко Ћоровић)

Како смо били одлучни да не одустанемо, то питање смо поново покренули о Светом Сави ове године, на састанку предсједника завичајних удружења Херцеговаца у Србији са предсједником Одбора за дијаспору и Србе у региону Народне скупштине Србије Милимиром Вујадиновићем. Један од закључака састанка је био да се заједнички снажније посветимо реализацији ове идеје.

Руководство Удружења је сачинило предмет који је садржао текст иницијативе и прилоге у којима су биле подршке и препоруке релевантних институција – начелника Општине Невесиње, предсједника Борачке организације Републике Српске, предсједника Удружења Срба Херцеговаца и пријатеља у Србији и осталих завичајних херцеговачких удружења, директора Историјског института Србије, те предсједника Одбора за дијаспору и Србе у региону Народне скупштине Србије. Као илустрацију како се некад обиљежавала Невесињска пушка приложили смо и програм прославе у Београду 1925. године, на 50. годишњицу устанка. Материјал смо упутили Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије, Министарству рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске и Кабинету предсједника Владе Црне Горе.

И ево, наша иницијатива је пред пуним остварењем. Вјерујемо да ће је прихватити и Влада Црне Горе. Тако би Невесиње, овога пута у миру, поново постало мјесто повезивања нашег народа.

Па, нека нам је са срећом!

Зоран Јањић
предсједник Удружења Невесињаца у Београду

ВОЈСКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ – ГАРАНТ ОПСТАНКА СРБА У БиХ

Поводом Дана Војске Републике Српске и Дана Херцеговачког корпуса

            Након што су Словенија, Хрватска и Македонија оствариле самосталност у авнојевским границама, а у БиХ се распламсавао рат, преостале двије федералне јединице, Србија и Црна Гора, су одлучиле да у својим авнојевским границама и даље остану у заједничкој држави. Ту своју одлуку озваничиле су доношењем устава, 27. априла 1992. године, чиме су испуњени услови за учешће на међународној политичкој сцени. Одређивањем имена државе, Савезна Република Југославија (СРЈ), исказана је и претензија да она буде правни сљедбеник претходне државе.[1]

ОДЛАЗАК ЈНА ИЗ БиХ

            Чином стварања СРЈ, руководство Србије и Црне Горе се јасно опредијелило по питању даљег рјешавања југословенске кризе: формирањем нове државе дефинисане су њене границе и изражен је став да она нема територијалних претензија ни према једној сусједној држави, па ни према онима које су распадом СФРЈ стекле међународни субјективитет. Убрзо су донесене одлуке које ће ићи у прилог поткрепљивања исказаних намјера. Већ 4. маја скупштина нове државе донијела је одлуку да се сви војни ефективи који су у посједу ЈНА у року од петнаест дана повуку у границе новостворене државе. Дакле, крајњи рок за повлачење ЈНА из БиХ је одређен – 19. мај. 1992. године.

            Био је то један од најзначајнијих догађаја у контексту рјешавања кризе у БиХ. То је свакако требало допринијети смиривању ситуације, с обзиром да је савезна војска међу Хрватима и Муслиманима представљана као главна препрека за политичко рјешење кризе у републици и извор оружаних сукоба. Муслиманско и хрватско политичко и војно руководство ситуацију у БиХ (по моделу који је успостављен у Хрватској) својој и свјетској јавности представљало је на сљедећи начин: на Босну и Херцеговину су Србија и Црна Гора извршиле агресију; оружаној сили „агресора“ прикључиле су се наоружане формације „босанских Срба“, а све зарад стварања такозване велике Србије. Све активности Муслимана и Хрвата правдане су одбраном од остваривања тог наводног циља. Стога је ријечник у свим комуникацијама прилагођен тако да поткријепи основну почетну тезу, те је објекат против кога су усмјерена дејства хрватско-муслиманских оружаних формација дефинисан као „српско-црногорски агресор“. Тај назив спада у групацију „уљуднијих“, који су се могли чути са те стране. Поред овога, у до тада нечувеном пропагандном вокабулару постојао је низ имена којима су Срби и српска војска сврставани у ред нечега најгорег што на овој земљи постоји. Одласком ЈНА из БиХ учињен је значајан корак у релаксирању напетости, пошто је један од најчешће помињаних фактора сукоба сада својом вољом изашао из тог сукоба. Била је то нова прилика да се престане са оружаним активностима и пређе на политичке договоре.

            Међутим, на терену су се дешавале сасвим супротне активности, јер су оружана дејства хрватско-муслиманских формација захватала све већу територију Херцеговине, уз нарастање борбених јединица и употребу свих врста наоружања. Одласком војске остао је, као и у Хрватској, „српски реметилачки фактор“ који је дошао на ред за рјешавање, односно елиминисање.

ОДЛУКА О ФОРМИРАЊУ ВОЈСКЕ СРПСКЕ РЕПУБЛИКЕ БиХ

            Како су настале нове околности, руководство Српске Републике БиХ предузело је мјере да се политички и организационо припреми за рад у новим условима. У Бањој Луци је 12. маја засједала Народна скупштина, на којој је констатовано да је српском народу у БиХ наметнут рат, те су дефинисани Стратегијски циљеви српског народа у БиХ.

            На Скупштини је донесена одлука о формирању Војске Српске Републике Босне и Херцеговине. За командовање војском на стратегијском нивоу формиран је Главни штаб, на чије је чело постављен генерал потпуковник Ратко Младић. Војска се састојала од два вида: Копнена војска (КоВ) и Ваздухопловство и противваздушна одбрана (В и ПВО). Копнену војску чинила су три корпуса, и то: Крајишки, Босански и Херцеговачки. Касније је Крајишки корпус подијељен на Први и Други, а Босански на Источно-босански и Сарајевско-романијски. Реорганизацијом ВРС, новембра мјесеца 1992. године, формиран је и Дрински корпус. У корпусима су формиране бригаде и пукови. 

            Командант 13. корпуса, генерал мајор Момчило Перишић је 26. маја 1992. године потписао наредбу којом се све снаге на простору источне Херцеговине обједињују под јединствену команду Херцеговачког корпуса. За команданта Корпуса постављен је пуковник Радован Грубач, а за начелника штаба пуковник Владо Спремо.

ФОРМИРАЊЕ, РАТОВАЊЕ И ЗНАЧАЈ ХЕРЦЕГОВАЧКОГ КОРПУСА

            Када је Херцеговачки корпус преузео одговорност за одбрану Херцеговине, команда корпуса је под непосредном командом имала само 4600 бораца.[2] Зона одговорности Корпуса била је – на истоку: државна граница са Савезном Републиком Југославијом (СРЈ); на југу: државна граница са Републиком Хрватском (укључно Неум); на западу: ријека Неретва – ријека Неретвица; на сјеверу: Иван седло (укључно) – Бјелашница – Рогој (укључно) – Јахорина – Црни врх (између Трнова и Јахорине); на сјевероистоку: долина ријеке Лим (укључно).

Командант Херцеговачког корпуса, генерал-мајор Радован Грубач (десно) и командант Невесињске бригаде, пуковник Новица Гушић на борбеном положају у околини Горажда, априла 1994. године

 

            Услови у којима је формиран Херцеговачки корпус били су изразито тешки, јер српски народ у Херцеговини, након одласка ЈНА, није био спреман за рат. Агресијом Републике Хрватске на Херцеговину током маја и јуна 1992. године, реализованој у операцији под називом „Чагаљ“, јединице које су се налазиле у долини Неретве су се повукле на резервне борбене положаје, а безмало комплетно српско становништво је протјерано из општина Коњиц, Јабланица, Мостар, Чапљина и Столац, те из дијелова општина Љубиње, Неум и Требиње.

            У накнадним анализама, алудирајући на прогон Срба из Републике Српске Крајине 1995. године, неки хрватски извори операцију „Чагаљ“ називају „Херцеговачка олуја“. Дакле, „Чагаљ“ је био генерална проба спроведена над Србима из долине Неретве за оно што ће се примијенити три године доцније над Србима из Крајине. Посматрајући „олују“ са друге стране, сада знамо како је гласила извршна наредба за етничко чишћење Срба у Крајини. Ту монструозну наредбу издао је потчињеним министрима и генералима на Брионима, 31. јула 1995. године, предсједник Хрватске Фрањо Туђман, гдје је, између осталог, наредио: „…Ово бисмо морали ријешити, и југ и сјевер. Ријешити на који начин, то је тема наше данашње расправе: да нанесемо такве ударце, да Срби практично нестану!“[3] Наредба је, нажалост, досљедно реализована. Још увијек немамо доказа да је три године раније генерал Јанко Бобетко примио исту такву наредбу од свог „поглавника“, али по посљедицама можемо са великим процентом сирурности тврдити да јесте. Јер, у долини Неретве, у операцији „Чагаљ“, Србима су нанесени такви удари, да их тамо више нема.

            Након тих борби Војска Хрватске је окупирала трећину општине Требиње, гдје је, некажњена од међународне заједнице, дочекала крај рата. Она је, дакле, била непријатељ Корпуса на југу. Од Мостара до Љубиња Корпус је за противника имао ХОС, а потом ХВО. Сјеверно од Мостара, преко Бјелашнице и све до ријеке Дрине, ратовало се са тзв. Армијом Републике БиХ. Десетог априла 1994. године јединице Корпуса биле су мета авијације НАТО пакта. Тај сукоб се наставио и на копну и у ваздуху, а кулминирао је у бомбардовању из ваздуха циљева у зони одговорности Корпуса у периоду од 30. августа до 15. септембра 1995. године.

            Како је зона одговорности Корпуса била испресијецана територијама које су контролисале муслиманске оружане формације, команда Корпуса је била приморана да предузима нападне операције, како би у потпуности контролисала задату зону.

            Прва нападна операција предузета је у јесен 1992. године у рејону Гацко – Калиновик – Фоча, чиме је источна Херцеговина повезана са горњим Подрињем. Деблокада Фоче у овој операцији је њен највећи успјех.

            Након те операције, те након шестомјесечне битке за одбрану Требиња од прољећа до јесени 1992. године и Невесиња у новембру 1992. године, може се казати да је Корпус „стао на ноге“ и да је далеко спремнији очекивао наставак рата. До тог периода завршена је консолидација и формирање готово свих јединица Корпуса.

            Наставак рата је наметнуо потребу територијалног повезивања Херцеговине са остатком Републике Српске. Због тога је, у љето 1993. године, Корпус извео другу нападну операцију у рејону Миљевина – Бјелашница – Игман, чиме је Херцеговина повезана са Сарајевско-романијском регијом.

            Због непрекидних напада на јединице Корпуса из такозване заштићене зоне Горажде, повезивања са средњим Подрињем и поправљања услова одбране, Корпус је, у прољеће 1994. године, извео и трећу нападну операцију. Након те успјешно изведене операције територијално су повезане сусједне општине Фоча и Чајниче и знатно је скраћена линија одбране јединица у Подрињу. Остатак рата Херцеговачки корпус је водио јединствену одбрамбену операцију с циљем одбране народа и територије против далеко надмоћнијег непријатеља.

            Максимално бројно стање Корпуса било је у јесен 1992. године и износило је 24.000 људи, а рат је завршио са 18.500 људи.[4] Узимајући у обзир број становника и бројно стање Корпуса долазимо до податка да је мобилизацијско напрезање било и до 20%. Ако знамо да је стандардима прихваћено нормално напрезање у рату 10% становништва и податак да је Србија 1914. године имала напрезање 14%, онда долазимо до закључка да је у Херцеговини мобилисано све што је могло пушку носити.

            Корпус је био једина институција која је обухватала читаву Херцеговину. Поред борбених задатака рјешавао је и друга питања, од којих је највише пажње посвећено збрињавању избјеглица и исхрани, како војске тако и цивилног становништва. Тим мјерама и активностима, спријечена је појава глади у Херцеговини која је била на помолу у љето 1993. године.[5] Корпус је током рата чинио између 10 и 15% Војске РС, а у Републику Српску унио је територију од 6600 квадратних километара, што представља око 25% укупне територије РС.[6]

            У току рата живот је изгубило 2.211 бораца, од чега 1.941 непосредно у борби, а остали несрећним, или другим случајем, што чини око 11% укупног борачког састава. Као нестали и даље се води 86 бораца. Само 1991. и 1992. године, живот је изгубило око 1.300 бораца, што је 57% укупно погинулих у току рата. Рањено је или задобило различите врсте повреда око 5.836 борца, што чини око 26% укупног борачког састава.[7]

            Може се казати да је Херцеговачки корпус дао немјерљив допринос за то што је већи дио српске Херцеговине остао у Републици Српској, што је сачувано јединство народа у изузетно тешким временима и што је Херцеговина чиста образа изашла из рата.

                                                                                                                                    Зоран Јањић

 

[1] У прилогу коришћен материјал из књиге: Зоран Јањић, Невесињска бригада у рату 1992-1995, Невесиње-Београд, 2017

[2] Херцеговачки корпус, прилози за монографију, Билећа: СПКД Просвјета, 2017, стр. 35

[3] http://www.nspm.rs/dokumenti/tudjmanovi-brionski-transkripti

[4] Херцеговачки корпус, прилози за монографију, Билећа: СПКД Просвјета, 2017

[5] Исто, стр. 34

[6] Исто, стр. 36

[7] Исто, стр. 328

ПРОФЕСИОНАЛЦИ: Генерал Светко Ковач – директор ВБА (ВИДЕО)

  • Завршио је највише војне школе са одличним успехом Први у рангу био је у Војној академији КОВ, Школи безбедности и Школи националне одбране.

Снимак екрана РТС

Служио је у оклопној бригади и на такмичењу тенковских посада ЈНА 1975. освојио је прво место. Прекомандован је у гарду 1976, а у војну службу безбедности 1980. године.

Био је директор Војнобезбедносне агенције од 2004. до 2014. и члан Колегијума министра одбране и Савета за националну безбедност. Добитник је више одликовања међу којима и Орден заслуга за народ.

Аутор је и коаутор више књига – Енигма и рат у Југославији, Војне службе безбедности у Србији, Случај Ранковић из архива КОС-а. Официр са пет досијеа. Написао је сценарио за серијале Тане службе Србије и Јованка Броз и тајне служе.

Аутор Драган Станојевић / ртс