Прича о Кифином Селу

У Требињу не мудруј, У Љубињу не тргуј, у Билећи се не јуначи, а у Невесињу не људуј, јер ћеш свугде да изгубиш. Овако причају мештани Кифиног Села, насеобине која је, некад давно, била „центар невесињског вилајета” .

Невесиње – без обзира на усуд маћехинске историје и недобро које је овде гостовало вековима, невесињски крај, како то записа и Неђо Шиповац, остало је „место неумрлих предака и непобедивих националних и верских трибуна”.

А то је, ваљда, тако и морало бити. Јер да није, не би, код Кифиног села, многи ће рећи центра невесињског вилајета, у срцу Хума и свете земље Немањића, Сава Немањић поставио првог хумског епископа… Не би у Кифином Селу неимари подигли први од три манастира која помиње и владика Атанасије. Не би, на данашњим ћереметима, између братачког и кифинског Градца, постојало ни римско насеље, ни онај мост преко Заломке којим се већ више од четири века прелазило, и још увек прелази, са једне на другу обалу вечно немирне понорнице.

Векови су и у Кифином Селу, увек иза себе остављали трагове којима ће касније ходити путописци, намерници, хроничари… људи попут Јефта Вујовића и имењака му Дедијера…

Крстаче, стећци, плоче са римским написима, гробови, градине и остаци грађевина… ни корак се не може проћи, а да се у Кифином селу не наиђе на бар нешто од тога. Евлија Челебија је још 1666. записао како је Сопот, недалеко од Кифиног Села, тада био и „најмодерније насеље у Невесињу”.

У Повељи која се чува у Пећкој патријаршији пише како је „Свети Сава, давно пре подизања Сопота, почео трошити благо свога оца и овде, испод планине Залом, саградио први од дванаест хумских манастира”.

Кроз Кифино Село мало уздише и мало више хучи Заломка, река понорница, која, након понирања код суседног Бијограда, скреће врелу Буне у Благају. Кажу да се боја која је у њу бачена у Кифином Селу, појавила у Благају после само седамнаест минута…

Средњовековна црква Пресвете Тројице, обновљена 1810. године, задужбина је Немањића. Хроничари су записали да је, када је подизана, настала „велика завада”. Отимали су се, коме светитељу посветити богомољу. Једни су били за Светог Николу, други за Светог Јована, а трећи за Светог Симеона. Помирио их је тадашњи владика посвећујући цркву Пресветој Тројици.

У цркви се и данас чува путир из кога су се, 7. јула 1875. године, два дана уочи почетка љуте борбе, причестили невесињски устаници… Ту су гроб и споменик покојном попу Петру Радовићу, првом војводи невесињском… Уз цркву је и гроб са уклесаном 1414. годином. Веле да се ту, како су умирали, на истом месту сахранило једанаесторо Радојичића. Уз богомољу су и крстови на којима су уклесана имена шеснаест момака које су побили партизани почетком четрдесет и друге године. Кажу да је тај догађај поделио невесињске јунаке на четнике и партизане… У Кифином Селу је и безброј других, попут прича о више од хиљаду солунских добровољаца из Невесиња, али и о бар педесетак свештеника само из овог дела невесињског краја.

Школа је у Кифином Селу почела да ради почетком двадесетог века. Пре тога народ  је био писмен само онолико колико се окретао цркви и свештеницима који су тада били и пастири, али и једини просветари.

У Кифином Селу путника намерника упозоравају како у Требињу не треба мудровати јер су они мудрији, у Љубињу не треба трговати јер су они бољи од свих, у Билећи се не јуначити, јер су они јунаци над јунацима, а у Невесињу не људовати… Јер од Невесињаца нити је било нити ће бити бољих и честитијих људи. Можда ће неко ново време све ово демантовати, али данас и увек ти је то било тако, на крају ће Доброслав Радојичић.

Уз приче о Челебијином Сопоту и првом манастиру, је и она у вези са „Овчијим бродом” (назив му дали чобани који су преко њега прегонили своја стада), у суседном селу Братач, ремек-делом тадашњег неимарства, грађевином коју су Османлије подигле највероватније у шеснаестом или веку касније.

Тачних података нема, али мост којим су прелазили и номади и војске, саграђен је много пре вишеградске на Дрини ћуприје. Сваки мост па и овај, је и део историје. Али „Овчији” је и више од тога. Он је мост уз кога се расло. Преко кога су несрећнике путеви водили правди, слободи и хлебу насушном.

ПОЛИТИКА ( Славиша Сабљић)