Средњовјековна Црква која је обновљена 1810. године. Претпоставља се да је задужбина Немањића. Освећена је на Тројичин дан, 14. маја 1816. године од Митрополита Јосифа. Прича се да је одбор од 12 људи предао молбу босанском везиру у Травнику и да су преко Реџепа Пашића, кајмекана невесињског кадилука, добили дозволу за градњу храма уз одређену им мјеру, што се тиче дужине и ширине, с тим да већу не смију подићи, а за то имају јамчити одборници-епитропи. Епитропи, међутим, примакну на своју руку читав олтар и пријаве то кајмекану Реџепу Пашићу и замоле га да их заштити, а да за то тражи шта хоће. Када је дошао суварија од везира да прегледа грађевину, кајмекан Реџеп Пашић, коме су епитропи дали стотину оваца са јањцима, рекне суварији, да је лично прегледао грађевину и да није ни мало ни већа ни мања и за то да је он ћефил (јамац) и такав је извјештај суварија однио везиру без гледања цркве.

У питању коме светитељу да се посвети храм била је велика завада. Једни су хтјели посветити цркву Светом Николи, други Светом Јовану, а трећи Светом Симеону. Већина је била за то да се посвети Светом Николи, те се на плочи изнад врата налази и данас ова посвета: Храм светог Николаја мјесеца октобра 1816. Ради умирења владика изабере за храмовну славу Тројичин дан. Пошто се нису смјела ставити звона кајмекан Реџеп Пашић дозволи да се на ступац пред црквом метне звонце, и би постављено обично марвено звонце. Приликом градње храма била је таква глад да су три пута мајстори купили алат и хтјели да бјеже. Епитропи су обилазили куће и гдје би нашли читав хљеб, то би половицу однијели за мајсторе и аргате, а половицу би остављали дотичној кући. У томе је био најагилнији епитроп Лазар хаџија Окука, те је неко чобанче тада рекло: „Да не би ћесе Ћетка Радовића и прошње аџије Окуке, не би се бијела црква саградила.“

Према натпису на плочи више врата, гдје је на средини исписана споменута посвета, епитропи су били ови: „ДРАГИЋ МИЛОВИЋ (=Радовић из Братача) И ТРИВКО ЖЕРАИЋ (из Миљевца) РАДИШЕ ОВИ (Х)РАМ“. Ова двојица нису били неимари, него кнезови-епитропи, и њихова су имена уписана на првој четвртини плоче с лијеве стране, а испод ове у другој четвртини ови: „МИЛОШ СКОЧАИЋ, (из Шурића) ТРИВКО ТРЛШПЕТАР, СИМО ЈАЈЕТИНА, СТАНИША ЗОВИЋ“. На трећој четвртини плоче с десне-јужне стране ови: „ЛАЗАР РАТКОВИЋ (из Братача) ЂУРО ПЕРИН (из Братача) МИЋО ДУДАЛО, ЛУКА РАДОЧ (=Радојичићи из Кифина Села) ЛАЗАР ХАЧИЈА ОКУКА (из Бијељине)“, а испод овог на четвртом дијелу плоче ови: „ГЛИГОР ИВКО (=Ивковић из Доњег Дрежња), КОЈО САВИЋ (из Крекова), ЂУРО ПУХАЛО (из Кифина Села), ДРАГИЋ ПЕРШО (=Перишић из Кифина Села), ГРДИШЕ И ТО“.

Овај дио од Перишића и даље није добро читљив, а наводно има иста оваква плоча узидана у проскомидију ради помињања, али малтером замазана, а заинтересовани ће се увјерити да ли је овај навод тачан. Сав је изглед да су наведени: Трифко Трлшпетар, Симо Јајетина, Станиша Зовић и Мићо Дудало били мајстори, јер се нико не сјећа, да су те породице живјеле у овом срезу, а остали, да су епитропи. Године 1875. Турци су обили црквена врата, порушили унутарњи дио храма и однијели вриједности, те је 1878. освећена по други пут, а трећи пут 1881. године од Митрополита Игњатија, пошто је претходно поправљена изнутра. У то вријеме донио је из Русије Душан Радовић, син Мијатов из Мостара десет дивних златом опточених икона. По доласку Омер паше са аскером у Херцеговину 1851. било је дозвољено звоно, те је набављено звоно од око 60 кг и стајало на дирецима до 1890. године, када је саграђен данашњи звоник за три звона, који је градио мајстор Шпиро Говедарица из Братача и звона постављена у звоник, са кога је Аустрија 1915. два скинула и реквирирала за ратне потребе.