Дакле, свако се вара који држи да је само бела боја народна. Баш насупрот, у старо доба целе области српске су носиле готово једну боју, као Босна плаву, око Рисња зелену, као и данас у Дибарској нахији тзв. Мимци што носе само оптоке зелене, Рашка црвенорујну…

На крају, да је црвенорујна и плава боја са белом чиста народна, сведоче толике раздељене задруге, које се стога разделише: што кућне старешине за се узимају црвене, а за остале плаве тозлуке и џемадане. Наши назови познаваоци народа и којекакве назови поете нити знају свој народ нити хоће да га познају. Осим тога у Мачви и по свој данашњој Србији, као и у Посавини босанској – колико ми знамо – а нарочито у Мачви, и дан данас ни једна баба неће да везе огрлицу мушке кошуље и женску кошуљу другим бојама до: црвенорујном, загаситоплавом и белом. Младеж и у овоме напушта старе обичаје, а бабе се и стари људи вајкају говорећи: „Дошао је рано смак света, како се везу кошуље жутом, црном, зеленом и алавом бојом, а појасеви се женски у место загасито плави ткају шарени“.

Што се тиче боја наших гуњева и осталога, то није народна но ропска ношња, као и црне шубаре које су замениле места високих самурових калпака, са перјаницама и висећом црвенорујном кукуљицом, које до Омер-паше – 1851 год. – и потурице Херцеговарчке носише. Турци су све боје, осим црне и беле, које су баш натуривали и нагонили народ да их носе, као знаке ропства, забрањивали, па их још и дан данас забрањују. О томе на крају сведоче и наше старе заставе, државне или војне, као и сватовски барјаци стари, па још и садашњи, који се увек праве од тих боја и то још највише црвене и плаве, са белим месецима, рукама, звездама, плавим сунцима, звездама, мачевима, разним животињама, домаћим и осталим…

Милош С. Милојевић (1840—1897) српски историчар, политичар, књижевник и преводилац