Поштовани,
позивамо вас на отварање изложбе слика Биљане Ристић

Млада невесињска пјесникиња Милица Радовановић низ литерарних награда из основне школе наставља и као гимназијалка.

На престижном Међународном фестивалу поезије и кратке приче „Душко Трифуновић“ у Новом Саду заслужила је трећу награду у категорији средњошколаца. Занимљиво је да је своју прву награду Милица добила такође на манифестацији која носи име познатог српског пјесника. Било је то на „Данима Душка Трифуновића“ на Палама када је прије двије године  започела своју стазу успјеха.

Од тада до данас на свим значајнијим литерарним конкурсима у региону Милица је освајала признања, а како ствари стоје млада невесињска пјесникиња и даље ће одушевљавати поклонике поезије и своје суграђане.

Награђена пјесма – Послије разочарења

Шта бива послије разочарења?

Замијене ли прошле, неке мисли нове

или једна другу уморно у стопу прате,

ако једна каска друга је сачекује и зове?

Увуче ли се у срце мир и спокој неки?

Јесу ли ноћи саткане од мирних снова

или неизговорена ријеч на уснама стоји

и нијеми уздах због бившег бола?

Да ли бивши бол може да боли?

Могу ли се ноћи у коштац с њим да ухвате?

Или се само на стази будућих дана,

испомажу, сустижу и неуморно прате?

Не никада се, и ништа не заборавља.

Срце је кутија сваштара што све чува.

Угаси се ватра али још дуго тиња

и иза ње остане бар једна гранчица сува.

Неке боли никад не зацијеле.

На челу због њих остане дубоко усађена бора.

Тек временом с њима се научи да живи.

Привидном равнодушношћу да тако бити мора.

И никада не говорим више како боли.

Сад сам као раскошна, звијезда сјајна.

Себи сам већ дуго брига и истина,.

Послушала сам!Другима сам тајна!

Извор: Радио Невесиње

“…Први поуздани историјски податак о Невесињу налази се у љетопису Пећке патријаршије, у коме се каже да је Сава Немањић у Невесињу 1219. године поставио првог хумског епископа. Жупско сједиште невесињске жупе и главни град био је Вјенчац – Винчац; касније и кнежевско сједиште. Град се налазио изнад садашњег градског насеља, локални назив Кнежача, Кнежак или Град. Видљиви су и данас остаци војничког утврђења и градских зидина…“

Овако говоре неки историјски записи.

А од недеље, 9. августа 2015. године, историјски записи о Вјенчацу и о Невесињу имаће један детаљ, који ће у будућности овом историјском мјесту давати нови смисао и значај. Наиме, тога дана је освећен храм светог Георгија, који је, као задужбину, подигло и свом Невесињу оставило невесињско братство Шиповци. Храм је јединственог изгледа и у архитектонском смислу завређује посебну пажњу. Смјештен је при самом врху Вјенчаца, на сјевероисточној падини, са које се пружа диван поглед на варош Невесиње и на цијело Невесињско поље и брда и планине које га окружују.

Идеја да се баш на том мјесту подигне храм потекла је од руководства братства Шиповци усвојена на њиховом првом братственичком сабору у августу мјесецу 2010. године. Свети Георгије је крсна слава свих Шиповаца, па, сходно чињеници да у Невесињу нема ни један храм посвећен том светитељу, одлучили су да подизање храма буде давање почасти својим прецима који су сачували презиме и породичну традицију пуних 250 година и, уједно, дар ове генерације братства свом завичају и роду. Њихову идеју оригиналним пројектом испратио је архитекта Милош Капор, а храм је тек први у низу објеката који би се требали подићи на Вјенчацу и чијом градњом Невесиње треба да добије нови замајац развоја, посебно када се ради о туризму. У комплексу објеката важно мјесто ће заузимати онај који ће се подићи на темељима средњовјековне тврђаве, у чијим просторијама ће бити музеј Невесиња, а у његовом саставу ће бити и пирг (торањ тврђаве, кула) светог Димитрија, заштитника Невесиња из Отаџбинског рата.

 Свечано и достојанствено је било те недеље на Вјенчац Граду. Већина присутних је претходног дана присуствовала освећењу храма Христовог Васкрсења у Пребиловцима, па је сам догађај имао сасвим нову духовну димензију. Литургијска пјесма владике Григорија и свештеника, пој ученика страдалне Призренске богословије, сложно изговаране ријечи молитве Вјеровање и Оче наш из грла хиљаде душа вјерног народа, код присутних су будили дилему – да ли се то ми налазимо на земљи или на небу.

Сви они који су учествовали у овом пројекту; било да се ради о идеји, физичком раду, новчаним прилозима, присуством литургији…имали су осјећај да учествују у великом подухвату, чијом градњом сваки појединац гради и утврђује себе и чини да сваком уграђеном честицом будемо бољи људи.
– Да није било мноштва појединачних и ка крајњем циљу сложно усмјерених честица вјере и љубави, па таман те честице биле ситне као зрно горушице, не бисмо данас стајали на овоме мјесту, рекао је владика Григорије.

Звоно за цркву даровали су браћа Церовићи из Дробњака, данашња Црна Гора, од којих су се Шиповци одвојили и настанили у Невесињу. Тако је на најбољи начин одржана живом вертикала овога српскога братства, тако значајна и потребна у временима подјела и многих духовник посрнућа.

На крају, навешћемо детаљ који заслужује да буде основна порука са овога скупа. Наиме, у току свечаности, предсједнику Управног одбора братства Шиповци, Јовану Недељковом, пришао је средовјечни Невесињац и, честитајући му, констатовао да је ово први пут у историји Града да се, умјесто огњем и мачем, он осваја молитвом и пјесмом.

Па, нека никада више Вјенчац Град не буде повод да се због њега пролије ни једна кап крви нити једна суза, него да се, као ове недеље, са њега чује сложна молитва и пјесма које ће одјекивати све докле сеже поглед са његовог врха.

Нека храм светог Георгија буде братству Шиповаца на част, а цијелом Невесињу и српском роду на понос, многаја љета!

Зоран Јањић

Више на сајту: ШИПОВЦИ

Више на сајту: РАДИО НЕВЕСЊЕ

Предсједник Српског националног друштва „Пребиловци“ Миленко Јахура сматра да парламенти Србије и Републике Српске треба да усвоје декларацију у којој ће јасно стајати да је у Пребиловцима извршен геноцид.

Јахура истиче да су усташки злочини над Србима у Пребиловцима у Другом свјетском рату – библијска тема.
„До данас такав злочин није забиљежен. Прије свега, зато што је поновљен послије 50 година када су мета били мртви – они који су већ убијени 1941. године, посебно жене и дјеца„, објашњава Јахура и напомиње да су у рату деведесетих година њихове кости уништене.
Он оцјењује да Србија па, чак, ни Република Српска не знају довољно о злочину у Пребиловцима и упозорава да они који раде на томе да се овај злочин заташка добијају огромна средства.
Јахура наводи да је, пред злочин, у НДХ планирано да Пребиловци, који су били највеће српско село у доњој Херцеговини, буду уништени, а сви Пребиловчани убијени, као и да се промијени име селу.
Он подсјећа да је 1992. године хрватски генерал Јанко Бобетко назвао Пребиловце „пасиштем дивљих свиња“, чиме је потврдио геноцид.
„Пребиловци – село на злу гласу. Сад по њему дивље свиње пасу. Од Храснога, па до изнад Стоца, све спржио, не оста ни коца“, подсјећа Јахура на стихове које је Бобетко написао у мемоарима.
Јахура наводи да је и сама тадашња званична Хрватска (НДХ) оставила податке о пребиловачким жртвама, наводећи да је у Пребиловцима убијено око 800 жена, дјеце и стараца.
„Највише су убијани на јамама. Жене и дјеца су одведени из Пребиловаца камионима, па послије возом до села Шурманци, код Међугорја, и ту је у јами Голубинка 6. августа 1941. године убијено 600 жена и дјеце, дјевојака и старица. Није било мушкараца старијих од 14 година“, каже Јахура.
пребиловци2
Он наводи да је 57 породица 1941. године угашено, а послије, са онима који су погинули током Другог свјетског рата, тај број достигао је стотину.
Свједоци, као и саме усташе, 1957. године на суду у Мостару причали су да су се српске дјевојке саме бацале у јаме, не дозвољавајући да их усташе дотакну.
Јахура наводи да је његова тетка Љубица Булут загрлила своје троје дјеце и скочила у јаму са ријечима: „Анђели моји, хајде да летимо“.
Он је додао да је његова мајка Јока Екмечић, удата Јахура, избјегла јаму пошто је успјела да побјегне из силоса у Тасовчићима, али је убијена његова баба, која је тада била трудна у деветом мјесецу, и њено петоро дјеце, од двије до 17 година.
Јахура наводи да су послије Другог свјетског рата те јаме углавном биле забетониране јер је донијета одлука да се не истражују и не ископавају, а сахране нису дозвољаване због политичких разлога.
„Кости су, напокон, извађене и сахрањене, али су уништене убрзо у рату деведесетих, тако да се уопште не може утврдити број жртава. А има још јама у Херцеговини које нису отваране“, наводи Јахура.
Пребиловчани су највише страдали у Шурмановачким јамама, нешто мање на Бивољем брду, а остали су убијани на другим мјестима – у Сарајеву, у породилишту у Мостару. Гдје год су хватали групе Срба одвајали су Пребиловчане и убијали.
Јахура истиче да за „злочин над костима“ у рату деведесетих година, када је костурница минирана, није нико одговарао.
Постоји кривична пријава и у Тужилаштву за ратне злочине у Београду и код Тужилаштва БиХ, али је она „гурнута под тепих“.
Поднијета је пријава против непознатих извршилаца, али је указано на нека лица која су били на одређеним функцијама и која су фотографисана тог дана у Пребиловцима 1992. године.
Што се тиче злочина из 1941. године, Јахура каже да је невјероватно да је суђење одржано тек 1957, а од неколико хиљада оних који су учествовали у злочину оптужено само 14.
„Најмлађи оптужени злочинац био је 1918. годиште и он је умро кад је изашао из затвора. Шесторица су осуђена на смрт, а осморица на временске казне јер је суд правио разлику шта је ко радио. Једни су били на јами, а други доводили жртве„, наводи Јахура.
Срна

Извор: Слободна Херцеговина

Основна школа “Ристо Пророковић“ у Невесињу и њени ученици који су носиоци Дипломе “Вук Караџић“ се најискреније и најтоплије захваљују Удружењу Невесињаца у Београду за четири незаборавна дана која су провели у Србији као њихови гости.

Иако је пуно више оних који учествују и помажу Удружењу Невесињаца у Београду и којима дугујемо захвалност, овог пута поменућемо само оне са којима смо се дружили током нашег боравка у Београду, односно Србији. Они су: Зоран Јањић, Зоран Иваниш, Младен Шиповац, Јован Шиповац, Благоје Милинић, Ацо Гутић, Саво Папић, Ђорђо Нинчић, Душан Миловић, Митар Ђерић – Лаки, Вукашин Драговић, Ђорђо Буха, Жарко Самарџић, Трипо Брењо и Саво Жерајић.

Велику захвалност дугујемо Милану Јањићу и његовој породици, која нас је срдачно с љубављу угостила у Краљеву, те породици Арсенијевић из Тополе која нас је угостила са пуно пажње у свом топлом и хармоничном дому.

Посебно смо поносни на братимљење са ОШ “Душко Радовић“ на Новом Београду, такође у организацији Удружења Невесињаца у Београду који су уједно били и кумови нашег братимљења. Овим путем нашим побратимима изражавамо велику захвалност за прелијепо дружење и дочек у братској школи на челу са господином Радојицом Тадићем.
Драги наши, срдачно вас поздрављамо и с нестрпљењем чекамо у нашем вољеном Невесињу!
За сву вашу љубав, искреност и доброту ми љубављу узвраћамо!

Срдачан поздрав,

Ученици и радници Школе