На измаку године у којој се славио јубилеј – 140 година од Невесињске пушке и херцеговачког устанка, један од хероја тог времена, харамбаша Перо Тунгуз добио је посебну част. Његова фотографија је изложена на зиду београдског култног ресторана “Стара Херцеговина”.

Поносна на прадеду: Наташа Глигорић

Наташа Глигорић, праунука овог херцеговачког јунака иницирала је са својим матичним Удружењем Невесињаца идеју да у “херцеговачкој сигурној кући”, како је легендарни писац Момо Капор описивао “Стару Херцеговину”, свој кутак добије и Перо Тунгуз.

Тај предлог је подржао председник Удружења Требињаца „Јован Дучић“ у Београду, Жарко Ј. Ратковић који је уједно и генерални директор фирме “Вишњица ад” у чијем саставу послује поменути ресторан, па је 27. децембра тим поводом одржана и мала свечаност.

Окупљање Херцеговаца отворио је Зоран Јањић цитатом Рајка Петрова Нога са реченицом да “стубове друштва представљају црква, преци и породица“.

Председник ИО Удружења Невесињаца у Београду Благоје Милинић је поздравио госте.

Од скора нови председник ИО Невесињаца у Београду: Благоје Милинић

– Присећајући се наших предака које је живот натерао да буду хајдуци, не смемо никад да испустимо из вида да су они својим борбама уградили темеље како државе у којој данас живимо још више и завичаја из кога потичемо. Сећањем на Перу Тунгузa присећамо се и првих камена темељаца нашег Невесиња и наше Херцеговине. Онај ко не познаје своје корене сасвим сигурно не може да се упусти ни у планирање своје будућности. Другим речима, нема визије без темеља, тако да ми можемо бити поносни на темеље које смо наследили.

Када је пре две године основано Удружење Требињаца “Јован Дучић” у Београду, скупштина је имала лак задатак да Жарка Ј. Ратковића, који је деценијама уназад истински амбасадор Требиња и Херцеговине у Београду, и званично именује за председника. Управо због таквог избора, мада на папиру најмлађе, ово херцеговачко удружење у Београду, преко ноћи је добило и највећи углед међу земљацима.

Оставимо потомцима главе, а не поглавља: Жарко Ј. Ратковић, председник Удружења Требињаца „Јован Дучић“ у Београду

Ратковић је одавно брендирао херцеговачке гастрономске производе, па није чудо што ћете у омиљеној бази београдских Херцеговаца угледати земљака Здравка Чолића који уторком тражи раштан са браветином “баш као што га је правила његова мајка” или Рајка Петрова Нога и Матију Бећковића који у налету инспирације стихове исписују на салветама, а генерацијама остављају бесмртну поезију.

За овим столом легендарни Момо Капор је написао многе приче

Познато је да је овај ресторан био друга кућа Мома Капора, који ће остати вечни синоним за “Херцеговца у Београду”. У галерији великана “Старе Херцеговине” дочекаће вас ликови чија су дела далеко премашила време у коме су живели. Ту су: Јован Дучић, Лука Ћеловић, Лука Вукаловић, Сава Владиславић, Михајло Милорадовић, поменути Момо Капор, Владимир Ћоровић, Нићифор Дучић, Стојан Ковачевић…. а своје место сада је нашао и невесињски харамбаша.

НАЈКРАЋИ ПУТ ДО ЗАВИЧАЈА: Неко у Захумље – неко у Травунију

Ратковић је добродошлицу пожелео свим гостима као и херцеговачком хероју.

– Перо Тунгуз је добродошао међу своје дичне Херцеговце. Ресторан не чини објекат него људи и његови гости. Слушао сам од мог стрица како су се Херцеговци још од доба Луке Ћеловића-Требињца и између два рата окупљали у кафани “Херцеговина” код Јова Којовића.

Песник најбоље зна: Ко чита Божове стихове, сваког уторка руча у „Старој Херцеговини“

Том идејом смо се водили када смо отварали овај ресторан додајући му назив „стара“, који од Требиња обухвата неких 200 ваздушних километара од Ливна до Пријепоља. Хтели смо да Херцеговци, како би рекао Момо Капор, имају сигурну кућу. Зидове смо обогатили портретима знаменитих личности нашег завичаја. Урадили смо то због потомака са жељом, да им не остављамо само ова поглавља-оглавља, него да им оставимо сјећање на знамените главе. Херцеговина је матична српска земља, земља дипломата, јунака… Данас се нашој галерији херцеговачких великана придужио праведни бунтовник који је пркосио двјема царевинама. Њему нису требала поглавља тада и овај колектив је поносан што је обогатио ентеријер његовим ликом.

Могао би да пропитује и многе професоре историје: Зоран Јањић је добрим делом и едуковао присутне упознавајући их са многим мање познатим детаљима о Невесињској пушци

Зоран Јањић је учествовао у великом броју манифестација везаним за Херцеговачке устанке, па је најављујући говорнике одржао прави час историје.
– Перо Тунгуз је харамбаша невесињски и остао је упамћен као један од људи који је задавао највише проблема Турцима поготово њиховим караванима у трансверзалама које су повезивале Скадар – Подгорицу-Никшић-Гацко-Невесиње-Мостар. Том трасом су ишли турски каравани, а многе од њих је Перо са својим борцима пресретао и долазио до драгоцјеног плијена, највише у храни, лијековима и муницији.

Сигурно је Наташа Глигорић са својим синовима Стефаном и Милошем била напоноснија због славног претка. Наташа је открила порекло своје породице и Пивљанских племена.

– Породица Тунгуз води порекло из Пиве, испод Стабан града (утврђења). Према легенди, неки паша је дошао у Пиву и довео два брата, два ропчета: Руђу и Бранила. Свештеник „из Поља“ их је откупио и покрстио у Николу и Јована, од којих према том предању потичу сви Пивљани. Од Руђа воде порекло Гаговићи и још нека братства (Никољштаци, славе Св. Николу), а од Бранила воде порекло Љешевићи, Аџићи, Тијанићи, Радојчићи, Расојевићи (Јованштаци, славе Св. Јована). Тунгузи су Јованштаци, који су побегли из Пиве у кадилук невесињски због турских зулума и одмазди и настанили се у селу Слато, а потом се због појаве куге пресељавају у село Сливља где се родио харамбаша Перо Тунгуз 1840. год. Из Сливаља, Тунгузи су се преселили у Улог, а на свом имању на Моринама су проводили лето. Село Стабна у Пиви постоји и данас, и тамо су остали називи Тунгузово гумно и Тунгузово врело, што доказује битисање Тунгуза на том подручју.

Природно је да се у овој кући гусле чују: Славко Алексић – мајстор на струнама

Наташа је објаснила и породичну хајдучку генезу .

Перoви родитељи били су Лазар и Аница. Жена Стана била је од братства Канкараша, својом старином Бјелице, кћер честитог Саве, а унука чувеног сердара Дуке Канкараша. Перов ујак, мајчин рођени брат био је харамбаша Петка Ковачевића из Срђевића. Перо је често одлазио код ујака Петка, и ту се формирала његова храброст, одлучност, постојаност, истрајност и друге особине које ће га истицати испред својих вршњака и предодредити му место у ред познатих људи Горње Херцеговине и Црне Горе. Тако је Перо још као младић имао довољно снаге и храбрости да се супротставља Турској тиранији, па су га Турци осудили на вишегодишње тамновање. Да би избегао издржавање казне у Видину, Перо је побегао и одметнуо се у хајдуке.

Јована Дука потврдила сарадњу Црвеног крста Раковице и Невесиња

Наташа није заборавила ни своју потомачку обавезу, па је летос заједно са рођацима и Борачком организацијом из Невесиња обновила споменик који је шездесетих година прошлог века подигао њен деда Данило.

Пјесник Божидар М. Глоговац се вратио на цитат Рајка Петрова Нога објашњавајући да је ипак набитнији стуб друштва породица, док је Трифко Брењо позвао присутне да са пријатељима дођу на Невесињско сијело које ће се ове године одржати 20. фебруара у Сава центру у Београду.

Востани Сербие, давно си заспала…Љуба Манасијевић

Скуп није могао да прође без гусала уз које је стихове казивао професор Славко Алексић, а посебан свечани тон цијелом догађају дао је појац Љуба Манасијевић стиховима „Востани Сербие…

Текст: Трифко Ћоровић
Фото: Слободна Херцеговина
Извор: Слободна Херцеговина

Дана 5. децембра 2015. године одржана је Изборна скупштина Удружења Невесињаца у Београду. Ово је четврти пут да се бира руководство Удружења од како је у априлу 2009. године обновљен његов рад. Захваљујући добрим односима заснованим на побратимству општине Вождовац и Невесиња, Скупштина је одржана у сали ове београдске општине.

Скупштином је предсједавало Радно предсједништво на челу са досадашњим предсједником Здравком Радуловић, а помагали су јој Слободан Аћимовић и Милосав Зечевић.

Скупштини је поднесен извјештај о раду Извршног и Надзорног одбора.

У име Извршног одбора извјештај о двогодишњем раду поднио је досадашњи предсједник Зоран Јањић. Он је најприје предочио услове у којима је радило Удружење, од којих се посебно истичу економска криза, политички и други притисци на Републику Српску и испољавање исламског тероризма у Српској, посебно у току 2015. године.
Говорећи о конкретним активностима, истакао је да је Удружење реализовало више значајних задатака, међу којима су најважнији: Невесињско сијело, организовање наградног путовања у Србију за најбоље ученике Основне школе Ристо Пророковић из Невесиња и служење парастоса за погинуле борце Отаџбинског рата. Поред тога, на достојан начин обиљежене су значајне годишњице – сто година од почетка Великог рата и 140 година од почетка устанка Невесињска пушка, даровали смо књиге за библиотеку у Невесињу, исказали солидарност за пострадале у поплавама 2014. године, учествовали у заједничким активностима осталих завичајних удружења из Херцеговине у Србији…
“Наше активности су пратили и у њима учествовали предсједници влада, народни посланици, великодостојници наше Цркве, професори универзитета, генерали и високи официри војске, истакнути драмски умјетници, угледни привредници…О нашим активностима извјештавали су најугледнији медији, а путем учешћа у најгледанијим ТВ емисијама за нас су сазнали милиони људи“, закључио је Јањић.

У име Надзорног одбора извјештај је поднио Боро Мишељић. Он је истакао да је Удружење пословало по предвиђеним законским одредбама и да за све ставке оствареног прихода и расхода у прилогу завршних рачуна постоје одговарајуће књиговодствене исправе. Све то, као и чињеница да је тренутно стање на рачуну Удружења знатно веће него прије двије године говори о домаћинском пословању Удружења, закључио је Мишељић.

Извјештај о раду Извршног и Надзорног одбора Скупштина је прихватила једногласно.

Једна од тачака Дневног реда била је и измјена Статута Удружења. Наиме, у актуелном Статуту није предвиђена област која дефинише признања Удружења. Предлог за уређење те области, у име Извршног одбора поднио је Ђорђо Нинчић, а једино признање које ће Удружење додјељивати правним и физичким лицима за допринос у раду Удружења јесте Захвалница и њу ће додјељивати Извршни одбор. И овај предлог једногласно је прихваћен.

Након тога прешло се на избор органа Удружења за наредни двогодишњи период. Пошто је за припрему ове тачке, у смислу персоналних рјешења, правовремено формирана Радна група, њен предсједник Жарко Самарџић саопштио је да се за предсједника Скупштине предлаже Љубомир Бабић, а за потпредсједника Здравка Радуловић.

По предлогу, Извршни одбор сачињавали би: Душан Миловић, Александар – Ацо Гутић, Наташа Глигорић, Горан Аћимовић, Благоје Милинић, Недељко – Мишо Бјелица, Ђорђо Нинчић, Трифко – Трипо Брењо и Младен Шиповац, а Надзорни одбор Жарко Самарџић, предсједник, Зоран Иваниш, члан и Вукашин Драговић, члан.

Пошто није било примједби, прешло се на гласање и предлог је једногласно прихваћен.

Затим је дата пауза у току које је Извршни одбор одржао своју прву сједницу на којој је за предсједника изабрао Благоја Милинића, за потпредсједника Недељка – Миша Бјелицу, а за секретара Наташу Глигорић.

У име новоизабраних органа Скупштини се обратио Љубомир Бабић. Он се захвалио свима на указаном повјерењу и исказао очекивање да ће Удружење и у наредном периоду радити по већ уходаним и провјереним начинима и методама рада. Истакао је да је охрабрујуће то што овој скупштини присуствује и значајан број младих људи и жена и очекивање да ће их бити још више.

На крају је досадашњи предсједник Скупштине Здравка Радуловић у неколико бираних ријечи дала своје виђење Удружења.
“Наше Удружење чине честити људи са добрим намјерама и то је, поред велике љубави за наш завичај, основни мотив за моје ангажовање на овом послу. Рад на извршавању великог броја задатака захтијева предан и одговоран рад, сваког појединог члана и групе као цјелине. Но, руководити оваквим удружењем представља изузетну привилегију и част, која се појединцу или групи људи не указује често у животу. У том смислу очекујем да ће се и у времену пред нама очувати и проширити добар глас овог вриједног удружења“, нагласила је Радуловић.

Тако је завршена још једна, а започела нова етапа у раду Удружења Невесињаца у Београду. Судећи по кохезији оснивачког језгра и по интересовању и пристизању нових чланова, за очекивати је да ће оно још дуго и успјешно испуњавати своју основну мисију – његовање и развијање традиционалних вриједности нашег завичаја. Многаја љета!!!

З.Ј.

Мilanu je neophodna hitna transplantacija jetre

Poštovani,

Obraćamo Vam se ovim apelom da, u skladu sa svojim mogućnostima, pomognete našem sugrađaninu i zemljaku MILANU GRAHOVCU iz Nevesinja (1971. godište) da ode u inostranstvo radi transplantacije jetre, bez koje ne može izdržati još dugo.

U 2011. godini Milanu su dijagnostikovani sklerozirajući holangitis sa bilijarnom cirozom jetre i inflamatorna bolest creva, a ubrzo i hronični hepatitis sa teškom fibrozom jetre. Od 2013. godine Milan je na listi čekanja za transplantaciju ali, s obzirom da kod nas ima jako malo donora , Milan još nije stigao na red da dobije novu jetru bez koje mu nema života.

Pošto se Milanovo stanje naglo pogoršalo, u poslednjih dva meseca je u Klinici za interne bolesti Kliničkog centra Vojvodine pod stalnim lekarskim nadzorom. Ulažu se maksimalni napori da mu se pomogne, s obzirom da bolest rapidno napreduje i Milan je u sve težem stanju.
Hitna transplantacija jetre je jedini način da se spase ovaj mladi život.

MILAN GRAHOVAC

Ne možemo više da čekamo! Sakupimo novac kako bi Milan otišao na transplantaciju u inostranstvo, koja zavisno od klinike i države košta i do 200.000 evra. Drugi način za izlečenje ne postoji.

APELUJEMO NA SVE LJUDE DOBRE VOLJE DA POMOGNU U SKLADU SA SVOJIM MOGUĆNOSTIMA. BUDIMO HUMANI I POMOZIMO MILANOVO LEČENJE U INOSTRANSTVU UPLATOM POMOĆI NA SLEDEĆI RAČUN:

Primalac: VANJA GRAHOVAC (Milanova supruga)
Svrha uplate: POMOĆ ZA LEČENJE MILANA GRAHOVCA
Novi Sad
Ul. Stevana Momčilovića br. 12 b
Tekući /Žiro račun: br. 355000320046267560
Uplatu možete izvršiti putem uplatnice u bilo kojoj banci ili u pošti.

UNAPRED SE ISKRENO ZAHVALJUJEMO NA VAŠOJ HUMANOSTI I SOLIDARNOSTI.

Detaljnije informacije možete dobiti na telefon 064/170-55-64 – Vanja Grahovac

КАЖЕМ МИТРОВДАН – МИСЛИМ НЕВЕСИЊЕ

Нови примјери јунаштва и чојства

И ове године, уочи Митровдана, Удружење Невесињаца у Београду организовало је давање помена борцима Невесињске бригаде погинулим у Отаџбинском рату.

Традиционално, у цркви светог Саве на Врачару, окупили смо се у великом броју да се поклонимо сјенима оних који су своје животе дали за слободу и отаџбину.

Вјечнаја памјат – одзвањали су под куполама храма тонови црквеног хора и прожимали се са именима која су изговарали свештеници.

А списак је дугачак, предугачак.

“Милорад, Здравко, Благоје, Тихомир, Никола, Ратко, Момир, Алекса, Гојко…“

И тако до – 476!

Прилика је да на овоме мјесту још једном укратко кажемо шта за Невесиње значи Митровдан и зашто је тај светитељ толико уткан у сваку мисао о недавном рату. Као и да укажемо на још једну, готово заборављену димензију односа зараћених страна у Херцеговини.

Поткрај ратне 1992. године, када се донекле примирио талас од десетина хиљада Срба из долине Неретве који су, бјежећи од ножа и јама, спас пронашли у Невесињу и другим варошима и селима источне Херцеговине и када су се колико – толико консолидовале тек формиране јединице српске војске, а сви пажљиво слушали вијести очекујући да ће се наћи миран пут за излазак из кризе, да ће ратно лудило престати; кренула је, у освит светог Димитрија, пут Невесиња ала и врана, да настави оно што је започела у Пребиловцима почетком јуна те године. Или је, може бити, све почело 1941, о Видовдану и светом Илији?

Пет дана и пет ноћи, девет бригада састављених од Хрвата и Муслимана од Загреба до Јабланице са генералом Бобетком на челу, стотине бомби, хиљаде артиљеријских пројектила, десетине и стотине хиљада пушчаних зрна… ударило је на Невесињску бригаду.

Такве битке није било ни прије, а ни послије. Непријатељ је имао циљ да разбије снаге Невесињске бригаде и заузме Невесиње, а потом, уз изазивање панике и страха код народа и војске, једновременим ударом са фронта и из позадине, да заузме и остатак источне Херцеговине. У овој непријатељској офанзиви испољило се снажно јединство војске и народа, одлучност да се брани сваки положај – до последњег. И умјесто, као што је непријатељ очекивао, да настане бјежанија и кретање од фронта ка дубини територије, десило се супротно – све је кренуло ка фронту; старо и младо, женско и мушко, све се ставило у функцију одбране. У таквим околностима српска побједа ни једног тренутка није долазила у питање.

Друга по значају битка на фронту бригаде десила се непосредно након Митровдана 1994. године.

Муслимански корпус из долине Неретве формирао је специјалну јединицу јачине око хиљаду бораца и, користећи повољности терена и небрањене међупросторе наше бригаде, убацио их иза линије фронта са циљем да једновременим и изненадним нападом поразе наше јединице, заузму Невесиње и продуже даља дејства за заузимање читаве Херцеговине.

По својим карактеристикама и ово је била битка каква се у Херцеговини није десила прије ни послије.

Иако је био безрезервно убијеђен у своју супериорност и сигурно остварење плана, непријатељ је доживио потпуни слом. И то за само један дан!

Но, шта се дешавало између ове двије битке? Недуго након пораза у Првој митровданској офанзиви, савезници у рату против Срба развезали су своје заставе и ступили у међусобни рат. За вријеме тог сукоба дошло је до затишја борбених дејстава на фронту ВРС у овом дијелу Херцеговине, што је створило услове за даљу консолидацију одбране наших јединица, али и за настанак ситуације у којој је наш народ показао сву хуманост и витештво епских размјера.

Наиме, како су муслиманске снаге у Мостару и околини у једном периоду рата са Хрватским вијећем одбране биле, такорећи, у безизлазној ситуацији, наша војска је била у позицији да их ударом са леђа сатјера на Неретву, нанесе им дефинитиван пораз и створи услове за повратак на огњишта хиљадама избјеглих Срба.

Али, каква би то побједа била? Зар да се тако поступи са противником са којим тренутно не ратујеш и који је у невољи?

На другој страни, Хрватима у Коњицу пријетило је потпуно уништење од њихових дојучерашњих савезника. И шта се десило?

Срби су противнику у невољи пружили руку и спасили га сигурне погибије! Комплетно хрватско становништво Коњица са војском и наоружањем прихватили су српски борци, а полиција их је провела преко Невесиња и Берковића, да би их безбједно предали њиховим сународницима у Стоцу. Успут, у невесињској болници указана им је потребна медицинска помоћ, а тежи рањеници су лијечени док и они нису били способни за транспорт до Стоца.

Нажалост, о овим периодима рата и о овим поступањима мало се говори и зна. И није се до сада чула нити ријеч признања и захвалности за спас у невољи. Него се и данас понавља давно научено градиво: агресори, злочинци, подухват…

Истини за вољу, дио политичког руководства Мостара, цијенећи и уважавајући поступања Невесињске бригаде, противио се спровођењу операције “Јесен 94“, то јест Друге митровданске офанзиве. Но, превладала је агресивна политика коју је диктирало врховно руководство Муслимана из Сарајева, а беспоговорно покушао да реализује генерал Рамиз Дрековић.

Ето, то је одговор на исказано српско милосрђе и витештво!?

Како је вријеме најбољи судија и све беспоретке доведе у ред, тако је, макар дјелимично, учинило и са биткама прекретницама у Отаџбинском рату у Херцеговини. Наиме, Влада Републике Српске је двије Митровданске битке Невесињске бригаде уврстила у догађаје од националног значаја и од ове године је преузела покровитељство за обиљежавање ових великих и значајних побједа српског оружја.

Тако смо доживјели још једну потврду и похвалу исказаном јунаштву.

А похвала витештву и чојству ће, по свему судећи, сачекати неко боље вријеме.

Зоран Јањић

Славу слави свети Димитрије
Тамо гдје је славио и прије,
У маленом и хајдучком крају;
Не слави је по свом обичају,
Нит званице за трпезу зове,
Но је слави међу витезове…

Овим стиховима почиње једна од најљепших пјесама посвећених витезовима одбране Невесиња о Митровдану 1992. године. И то је само једно од многих свједочења о догађају који је битно утицао на даљи ток рата у Херцеговини и који се с правом може уврстити у најсвјетлије у цјелокупној историји овога краја.

Двије године касније, такође о Митровдану, витезови Невесињске бригаде су поновили успјех и извојевали велику и значајну побједу над непријатељем, који је из правца Мостара нападао са истим циљем као и први пут – изненадним нападом, уз примјену неочекиваних борбених дејстава, нанијети бригади непоправљиве губитке и заузети Невесиње, чиме би опстанак читаве Херцеговине дошао у питање.

У спомен на те блиставе побједе, Удружење Невесињаца у Београду, у суботу 7. новембра 2015. године, са почетком у 11.00 часова, у цркви светог Саве на Врачару организује служење парастоса погинулим борцима Невесињске бригаде и свима који су своје животе дали за отаџбину и слободу.

Дођите да одамо дужну пошту нашим палим витезовима.

Извршни одбор
Удружења Невесињаца у Београду