(Београд, 6. јуна 2016. године)

У времену од 2. до 5. јуна ове године, у организацији нашег Удружења, на наградном путовању боравили су најбољи ученици завршног разреда Основне школе “Ристо Пророковић“ из Невесиња. Ради се о ученицима који су за сво вријеме досадашњег школовања имали одличне оцјене и носиоци су дипломе “Вук Караџић“. Може се рећи да је ово већ традиционална активност Удружења, која је први пут организована 2010. године. Традиција је да на путовање иду и ученици завршног разреда који спадају у групу дјеце са посебним потребама, као и спортисти који су носиоци медаље републичког и вишег значаја, без обзира на успјех у школи.

Ове године у групи је било дванаесторо вуковаца, један ученик генерације и један успјешан спортиста, укупно тринаест дјевојчица и само један дјечак. Предводила их је млада наставница Славица Кљакић. Ево и њихових имена:

1. Катарина Граховац
2. Марија Радовић
3. Маја Ђокић
4. Тамара Поповић
5. Ивана Ковачевић
6. Маријана Милановић
7. Марија Пејичић
8. Ирина Богдановић
9. Катарина Лакета
10. Драгана Савић
11. Александра Милинић
12. Марко Калем
13. Николина Бештић – ђак генерације
14. Владана Сикимић-ученик спортиста

Првог дана путовања, на путу ка Београду, група се накратко задржала у Вишеграду, гдје су проширили своја знања о чувеној ћуприји на Дрини, а потом се прошетали новосаграђеним каменим градом – Андрићградом.
У вечерњим часовима група је пристигла у Београд, гдје је провела већину времена овог јединственог путовања.

На почетку другог дана приређена је мала свечаност, на којој су представници Удружења ученицима и њиховој наставници уручили поклоне, вриједне књиге које је, као и претходних година, даровао Завод за уџбенике из Београда.

Туристичко путовање престоницом почело је са духовног центра Београда и Србије – Светосавског платоа, гдје су посјетили Народну библиотеку Србије и Храм светог Саве. Дружење је настављено са књижевницом Весном Капор, Невесињком која је недавно добила престижну награду “Милош Црњански“. Она је била домаћин у просторијама Студентског културног центра.

Потом су ученици били гости побратимске Основне школе Душко Радовић на Новом Београду. Ту су наишли на срдачан пријем код наставног особља и ученика, гдје је приређен и заједнички ручак. Ученици из Невесиња су исказали жељу да у току године група ученика и наставника школе Душко Радовић дође њима у госте у Невесиње.

У поподневним часовима, наши гости из Невесиња посјетили су манастир Раковица, гдје су сахрањена два српска патријарха, Димитрије и Павле. Потом су Београд и један дио Србије разгледали са висине Авалског торња, а обишли су и Споменик незнаном јунаку.
На крају дана учињена је посјета Спомен парку у Јајинцима, једном од највећих српских стратишта у Другом свјетском рату.

Трећи дан путовања започео је посјетом Београдској тврђави и наставио туристичким обиласком града отвореним аутобусом. Лијепо вријеме је допринијело да утисак са ове вожње буде потпун. Након вожње група је посјетила Музеј Николе Тесле и Етнографски музеј, а у поподневним часовима пловили су Савом и Дунавом туристичким бродом.

Четвртог, последњег дана, гости су посјетили Нови двор, просторије у којима дужности обавља предсједник Републике Србије и упознали се са богатом историјом објекта и његовом тренутном намјеном. Потом су, на путу за Невесиње, посјетили Спомен комплекс Карађорђевића на Опленцу.

Тиме се успјешно завршило и ово наградно путовање.
Гости нису крили одушевљење са свим што су у току овог путовања видјели и доживјели.
А организатор путовања, Удружење Невесињаца у Београду, задовољан је што је и ове године био у могућности да на овај начин скрене пажњу на ове вриједне младе људе и да их награди за њихове резултате у почетном дијелу њиховог школовања.

З.Ј.

• Седмо Невесињско сијело одржано је традиционално треће фебруарске суботе у сали ресторана центра “Сава” и без сумње је најмасовнији скуп Невесињаца у Београду до сада

Драги Невесињци и ви који волите Невесиње и Херцеговину,

Обавјештавамо вас да ће се овогодишње Невесињско сијело одржати у суботу 20. фебруара 2016. године у ресторану Центра Сава.

Окупљање гостију је од 18.30 часова, а културно – забавни програм почеће у 19.30 часова.

Као и претходних година, Организациони одбор је обезбиједио наступ реномираних умјетника, тако да ће бити доста вриједних и занимљивих садржаја. У програму ће бити незаобилазне пјесме, игре и обичаји који су пратили овакву врсту окупљања од давнина, а све то уз звуке провјереног музичког оркестра.

У игри томболе ћете, као и на ранијим Сијелима, имати шансу да добијете гусле, пршут, мјешину сира торотана, али и вишедневна туристичка путовања, вриједне одјевне предмете, слике, књиге и друге награде које обезбјеђују вјерни пријатељи нашег Удружења.

Цијена улазнице се неће мијењати у односу на неколико претходних Сијела и износи 2.000,00 динара. У ту цијену урачуната је вечера (предјело, главно јело, колач и кафа) и пиће у неограниченим количинама.

Продаја улазница ће почети 12. фебруара у етно ресторану “Донатело“ (код Данила Чабрила Чабе), улица Устаничка број 61 (у непосредној близини општине Вождовац) у времену од 17.00 до 20.00 часова.
Улазнице можете купити и уплатом на жиро рачун Удружења попуњавањем уплатнице на следећи начин:

Прималац: Удружење Невесињаца у Београду, ул. Високог Стевана број 23, Београд
Сврха уплате: Чланарина – карта
Жиро рачун: 170-30009346000-05

Након уплате пошаљите поруку на мобилни телефон број +381 63 47 36 74 у којој требате написати име уплатиоца, број резервисаних улазница и уплаћени новчани износ. У том случају улазнице ће вас чекати на улазу у Центар Сава приликом доласка на Сијело.

С обзиром на искуство из претходних година и већ сада испољено интересовање, савјетујемо вам да не оклијевате, него да купите ваше карте чим почне продаја.

Видимо се на Сијелу!

Организациони одбор

Дан Републике

Када се о некој теми поведе дискусија у којој се чује глас великог броја учесника са различитим, најчешће супротстављеним мишљењима; када се, што би се рекло, око нечега подигне велика прашина, најбољи начин да се разумије о чему се ту ради јесте да се посматрачи и актери спусте на земљу, испод облака прашине и да се мирно сагледају узроци настанка теме (догађаја).
Већ неколико година уназад, а ове године са посебно израженим интензитетом, таква тема је Дан Републике Српске, 9. јануар. Њу су, пословично, најприје покренули политички и остали представници бошњачког народа у Босни и Херцеговини, спремно су је прихватили и дали јој вјетар у леђа истакнути, већ одавно легитимисани представници одређеног круга међународне заједнице, а потом су се укључили политички и остали представници српског народа у Републици Српској. У дискусију су затим увучени политички представници власти у Србији, а онда и многи други субјекти на различитим странама и са различитим побудама. Додатни катализатор за читав процес била је одлука Уставног суда Босне и Херцеговине, донесена крајем прошле године, а на иницијативу бошњачких политичара, у којој се каже да Дан Републике Српске није у сагласности са уставом те творевине. Тема је била на насловним странама медија, о њој су приређиване посебне телевизијске емисије, друштвене мреже су се усијале од жестине ставова заинтересованог пука. Просто речено, подигла се велика прашина.
Е сада послушајмо упутство са почетка приче, извуцимо се из облака, спустимо се на земљу и хладне главе погледајмо суштину основне теме.
Најприје да видимо да ли је Уставни суд Босне и Херцеговине (које као средство за остваривање политичких и других циљева и интереса користи бошњачка политичка елита, подржана од поменутих кругова међународне заједнице) уставна категорија и да ли има право да доноси такве и сличне одлуке.
Треба да знамо да Анекс IV Дејтонског мировног споразума представља Устав Босне и Херцеговине и да је у њему предвиђено постојање Уставног суда. Ту је прецизирано да тај суд чини девет судија, по два из реда бошњачког, српског и хрватског народа и три из међународне заједнице.
Међутим, ту је још речено да такав састав има рок трајања 10 година, до када ће БиХ усвојити закон којим ће се регулисати и састав Суда и његов даљи рад.
Дакле, јасно је да је дејтонском Уставном суду БиХ одавно истекао рок и да његове одлуке ни у ком случају не могу бити легитимне, поготово ако стране у БиХ (Федерација БиХ и Република Српска) око тога немају сагласност.
Треба казати да је Република Српска више пута покушавала да се поменути закон о Уставном суду усвоји, али ти напори, нажалост, нису уродили плодом. Јер, да је усвојен закон, судије тог Суда би били људи из БиХ, по вољи ентитета, односно конститутивних народа, одлуке не би могле да се доносе без консензуса, то јест не би могле бити без механизама заштите виталних националних интереса појединих народа. У Суду не би било странаца, чије присуство и на том нивоу власти очигледно показује који “кадија“ и тужи и суди.
Дакле, први закључак, испод облака прашине, јесте да одлуке Уставног суда БиХ нису легитимне, због тога што он сам не задовољава све одредбе устава по коме као такав и постоји.
Поставља се логично питање: зашто се не поштује устав и не усвоји закон о Уставном суду, чиме би се то важно питање скинуло са дневног реда и престало да буде камен спотицања у регулисању односа у БиХ?
Одговор на то питање знају сви који иоле прате дешавања у овој бившој југословенској републици последњих четврт вијека. Наиме, читаво то вријеме Срби се боре за своја елементарна национална права, а истовремено су изложени насиљу сваке врсте. Најприје политичком; муслимански (касније бошњачки) и хрватски народ преко својих националних странака, Странке демократске акције и Хрватске демократске заједнице, већ од половине 1991. године оформили су коалицију на свим нивоима власти у Босни и Херцеговини, те тако постигли формалну већину и доносили одлуке, у потпуности игноришући ставове и изражене интересе Срба. На основу тако постигнуте већине исказивали су своју наводну демократичност, прелазећи преко чињенице да је Босна и Херцеговина специфична република у југословенској федерацији, гдје се све одлуке морају доносити консензусом, то јест уз сагласност свих њених конститутивних народа.
Тако су легитимни представници српског народа били прегласавани у свим органима власти и по свим питањима која су долазила на дневни ред. А питања су се тицала, као и данас што се тичу саме судбине нашег народа. И не само на територији Босне и Херцеговине.
Ту долазимо и до правног насиља, које се испољава истовремено са политичким. Процес разбијања Југославије је обиловао многим нелогичностима које су у супротности са свим међународним документима који се тичу права народа. Јер, како тумачити него као политичко и правно насиље чињеницу да се не дозволи право на самоопредјељење једном народу (српском), а то право дозволи се националној мањини Албанаца на Косову и Метохији?!
Идентична ситуација је данас са Уставним судом БиХ. Он истрајава на својој наводној легитимности на исти начин како је то чинило крње предсједништво бивше југословенске републике Босне и Херцеговине након што су га, због потпуног и упорног игнорисања њихових ставова, напустила два српска члана. Тако се понашала скупштина и влада те републике, без обзира што у њима није било нити једног легитимног представника српског народа. Јер, забога, имали су формалну већину.
Данас већину у Уставном суду чине судије странци, који су се својим кућама требали вратити прије десет година. Али њих и даље одржавају господари живота и смрти у овој несрећној земљи. Исти они који су, након неуспјелог политичког и правног, покренули и оружано насиље. Исти они који су све осмислили и поигравају се са свима нама, толике године!
Деветог јануара 1992. године Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини донијела је Декларацију о проглашењу Републике српског народа БиХ. Био је то не само миран одговор на до тада исказано насиље, него и упозорење, може се рећи последње, да се са таквим насиљем престане.

Дан Републике Српске ове, 2016. године прослављен је на начин који по званичним манифестацијама, од врха власти па до огромне већине обичних људи, превазилази све досадашње.
Тиме је исказано јединство, усудио бих се рећи јасније и снажније него оно које су Срби у БиХ имали и осјећали прије 24. године. Они који повлаче све потезе, намећу теме и око њих подижу велику прашину, морали би ту чињеницу имати на уму, како се, једног дана, и ова прослава у анализама и освртима не би сврстала у последње упозорење.

О светоме Сави,
2016. љета Господњег

Зоран Јањић