Author Archives: admin

НЕВЕСИЊСКА ПУШКА ПОНОВО МЕЂУ СРБИМА – Велики дипломатски успјех Удружења Невесињаца у Београду

Датум 18. 05. 2021.
 
  • У Источном Сарајеву, 17. маја 2021. године, одржана је заједничка сједница влада Републике Србије и Републике Српске. На састанку надлежних министарстава разговарано је о потреби да се у државни програм обиљежавања годишњица историјских догађаја Србије и Српске уврсте два значајна историјска догађаја и датума од значаја за његовање традиција ослободилачких ратова.

Херцеговци у засједи – (Непознат аутор, “Зора#”, преузето са https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=14575462

Један датум је 15. септембар, који се обиљежава као сјећање на дан када је 1918. године пробијен Солунски фронт и слави се као Дан српског јединства, слободе и националне заставе. Други је 9. јул, који се обиљежава у знак сјећања на дан када је дошло до прве веће борбе између српских устаника и турске војске у устанку Невесињска пушка 1875. године.

 

Прилика је да се подсјетимо како је текао процес који је претходио доношењу овакве одлуке. И одмах да кажемо да је иницијатор предлога за обиљежавање Невесињске пушке – Удружење Невесињаца у Београду.

НАКОН САСТАНКА ОДРЖАНОГ 25. ФЕБРУАРА 2017. ГОДИНЕ: Зоран Јањић (предсједник удружења Невесињаца у Београду). Наташа Глигорић (секретар удружења), Миодраг Линта (народни посланик), Миленко Авдаловић (начелник општине Невесиње), Александар Вулин (тадашњи министар за борачка и социјална питања), Војин Гушић (Удружење ратних војних инвалида Републике Српске) и Зоран Миловић. (фото: Трифко Ћоровић)

 

Наиме, први кораци у том правцу учињени су 2017. године, када су представници Удружења, заједно са представницима Борачке организације из Невесиња, начелником општине Невесиње Миленком Авдаловићем и народним послаником Миодрагом Линтом на ту тему разговарали са тадашњим министром у Влади Србије надлежним за његовање традиција и када је постигнута начелна сагласност. Ускоро је дошло до персоналне промјене на челу министарства, па је ова иницијатива лагано губила на замаху.

 

НАКОН САСТАНКА ОДРЖАНОГ 27. ЈАНУАРА 2021. ГОДИНЕ: Божидар Миловић, Благоје Ребић, Светозар Црногорац, Милимир Вујадиновић (предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону), Жарко Ј. Ратковић, Спасоје Ђого, Зоран Јањић, Милован Пецељ и Миодраг Дунђеровић (фото: Трифко Ћоровић)

Како смо били одлучни да не одустанемо, то питање смо поново покренули о Светом Сави ове године, на састанку предсједника завичајних удружења Херцеговаца у Србији са предсједником Одбора за дијаспору и Србе у региону Народне скупштине Србије Милимиром Вујадиновићем. Један од закључака састанка је био да се заједнички снажније посветимо реализацији ове идеје.

Руководство Удружења је сачинило предмет који је садржао текст иницијативе и прилоге у којима су биле подршке и препоруке релевантних институција – начелника Општине Невесиње, предсједника Борачке организације Републике Српске, предсједника Удружења Срба Херцеговаца и пријатеља у Србији и осталих завичајних херцеговачких удружења, директора Историјског института Србије, те предсједника Одбора за дијаспору и Србе у региону Народне скупштине Србије. Као илустрацију како се некад обиљежавала Невесињска пушка приложили смо и програм прославе у Београду 1925. године, на 50. годишњицу устанка. Материјал смо упутили Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије, Министарству рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске и Кабинету предсједника Владе Црне Горе.

И ево, наша иницијатива је пред пуним остварењем. Вјерујемо да ће је прихватити и Влада Црне Горе. Тако би Невесиње, овога пута у миру, поново постало мјесто повезивања нашег народа.

Па, нека нам је са срећом!

Зоран Јањић
предсједник Удружења Невесињаца у Београду

ВОЈСКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ – ГАРАНТ ОПСТАНКА СРБА У БиХ

Поводом Дана Војске Републике Српске и Дана Херцеговачког корпуса

            Након што су Словенија, Хрватска и Македонија оствариле самосталност у авнојевским границама, а у БиХ се распламсавао рат, преостале двије федералне јединице, Србија и Црна Гора, су одлучиле да у својим авнојевским границама и даље остану у заједничкој држави. Ту своју одлуку озваничиле су доношењем устава, 27. априла 1992. године, чиме су испуњени услови за учешће на међународној политичкој сцени. Одређивањем имена државе, Савезна Република Југославија (СРЈ), исказана је и претензија да она буде правни сљедбеник претходне државе.[1]

ОДЛАЗАК ЈНА ИЗ БиХ

            Чином стварања СРЈ, руководство Србије и Црне Горе се јасно опредијелило по питању даљег рјешавања југословенске кризе: формирањем нове државе дефинисане су њене границе и изражен је став да она нема територијалних претензија ни према једној сусједној држави, па ни према онима које су распадом СФРЈ стекле међународни субјективитет. Убрзо су донесене одлуке које ће ићи у прилог поткрепљивања исказаних намјера. Већ 4. маја скупштина нове државе донијела је одлуку да се сви војни ефективи који су у посједу ЈНА у року од петнаест дана повуку у границе новостворене државе. Дакле, крајњи рок за повлачење ЈНА из БиХ је одређен – 19. мај. 1992. године.

            Био је то један од најзначајнијих догађаја у контексту рјешавања кризе у БиХ. То је свакако требало допринијети смиривању ситуације, с обзиром да је савезна војска међу Хрватима и Муслиманима представљана као главна препрека за политичко рјешење кризе у републици и извор оружаних сукоба. Муслиманско и хрватско политичко и војно руководство ситуацију у БиХ (по моделу који је успостављен у Хрватској) својој и свјетској јавности представљало је на сљедећи начин: на Босну и Херцеговину су Србија и Црна Гора извршиле агресију; оружаној сили „агресора“ прикључиле су се наоружане формације „босанских Срба“, а све зарад стварања такозване велике Србије. Све активности Муслимана и Хрвата правдане су одбраном од остваривања тог наводног циља. Стога је ријечник у свим комуникацијама прилагођен тако да поткријепи основну почетну тезу, те је објекат против кога су усмјерена дејства хрватско-муслиманских оружаних формација дефинисан као „српско-црногорски агресор“. Тај назив спада у групацију „уљуднијих“, који су се могли чути са те стране. Поред овога, у до тада нечувеном пропагандном вокабулару постојао је низ имена којима су Срби и српска војска сврставани у ред нечега најгорег што на овој земљи постоји. Одласком ЈНА из БиХ учињен је значајан корак у релаксирању напетости, пошто је један од најчешће помињаних фактора сукоба сада својом вољом изашао из тог сукоба. Била је то нова прилика да се престане са оружаним активностима и пређе на политичке договоре.

            Међутим, на терену су се дешавале сасвим супротне активности, јер су оружана дејства хрватско-муслиманских формација захватала све већу територију Херцеговине, уз нарастање борбених јединица и употребу свих врста наоружања. Одласком војске остао је, као и у Хрватској, „српски реметилачки фактор“ који је дошао на ред за рјешавање, односно елиминисање.

ОДЛУКА О ФОРМИРАЊУ ВОЈСКЕ СРПСКЕ РЕПУБЛИКЕ БиХ

            Како су настале нове околности, руководство Српске Републике БиХ предузело је мјере да се политички и организационо припреми за рад у новим условима. У Бањој Луци је 12. маја засједала Народна скупштина, на којој је констатовано да је српском народу у БиХ наметнут рат, те су дефинисани Стратегијски циљеви српског народа у БиХ.

            На Скупштини је донесена одлука о формирању Војске Српске Републике Босне и Херцеговине. За командовање војском на стратегијском нивоу формиран је Главни штаб, на чије је чело постављен генерал потпуковник Ратко Младић. Војска се састојала од два вида: Копнена војска (КоВ) и Ваздухопловство и противваздушна одбрана (В и ПВО). Копнену војску чинила су три корпуса, и то: Крајишки, Босански и Херцеговачки. Касније је Крајишки корпус подијељен на Први и Други, а Босански на Источно-босански и Сарајевско-романијски. Реорганизацијом ВРС, новембра мјесеца 1992. године, формиран је и Дрински корпус. У корпусима су формиране бригаде и пукови. 

            Командант 13. корпуса, генерал мајор Момчило Перишић је 26. маја 1992. године потписао наредбу којом се све снаге на простору источне Херцеговине обједињују под јединствену команду Херцеговачког корпуса. За команданта Корпуса постављен је пуковник Радован Грубач, а за начелника штаба пуковник Владо Спремо.

ФОРМИРАЊЕ, РАТОВАЊЕ И ЗНАЧАЈ ХЕРЦЕГОВАЧКОГ КОРПУСА

            Када је Херцеговачки корпус преузео одговорност за одбрану Херцеговине, команда корпуса је под непосредном командом имала само 4600 бораца.[2] Зона одговорности Корпуса била је – на истоку: државна граница са Савезном Републиком Југославијом (СРЈ); на југу: државна граница са Републиком Хрватском (укључно Неум); на западу: ријека Неретва – ријека Неретвица; на сјеверу: Иван седло (укључно) – Бјелашница – Рогој (укључно) – Јахорина – Црни врх (између Трнова и Јахорине); на сјевероистоку: долина ријеке Лим (укључно).

Командант Херцеговачког корпуса, генерал-мајор Радован Грубач (десно) и командант Невесињске бригаде, пуковник Новица Гушић на борбеном положају у околини Горажда, априла 1994. године

 

            Услови у којима је формиран Херцеговачки корпус били су изразито тешки, јер српски народ у Херцеговини, након одласка ЈНА, није био спреман за рат. Агресијом Републике Хрватске на Херцеговину током маја и јуна 1992. године, реализованој у операцији под називом „Чагаљ“, јединице које су се налазиле у долини Неретве су се повукле на резервне борбене положаје, а безмало комплетно српско становништво је протјерано из општина Коњиц, Јабланица, Мостар, Чапљина и Столац, те из дијелова општина Љубиње, Неум и Требиње.

            У накнадним анализама, алудирајући на прогон Срба из Републике Српске Крајине 1995. године, неки хрватски извори операцију „Чагаљ“ називају „Херцеговачка олуја“. Дакле, „Чагаљ“ је био генерална проба спроведена над Србима из долине Неретве за оно што ће се примијенити три године доцније над Србима из Крајине. Посматрајући „олују“ са друге стране, сада знамо како је гласила извршна наредба за етничко чишћење Срба у Крајини. Ту монструозну наредбу издао је потчињеним министрима и генералима на Брионима, 31. јула 1995. године, предсједник Хрватске Фрањо Туђман, гдје је, између осталог, наредио: „…Ово бисмо морали ријешити, и југ и сјевер. Ријешити на који начин, то је тема наше данашње расправе: да нанесемо такве ударце, да Срби практично нестану!“[3] Наредба је, нажалост, досљедно реализована. Још увијек немамо доказа да је три године раније генерал Јанко Бобетко примио исту такву наредбу од свог „поглавника“, али по посљедицама можемо са великим процентом сирурности тврдити да јесте. Јер, у долини Неретве, у операцији „Чагаљ“, Србима су нанесени такви удари, да их тамо више нема.

            Након тих борби Војска Хрватске је окупирала трећину општине Требиње, гдје је, некажњена од међународне заједнице, дочекала крај рата. Она је, дакле, била непријатељ Корпуса на југу. Од Мостара до Љубиња Корпус је за противника имао ХОС, а потом ХВО. Сјеверно од Мостара, преко Бјелашнице и све до ријеке Дрине, ратовало се са тзв. Армијом Републике БиХ. Десетог априла 1994. године јединице Корпуса биле су мета авијације НАТО пакта. Тај сукоб се наставио и на копну и у ваздуху, а кулминирао је у бомбардовању из ваздуха циљева у зони одговорности Корпуса у периоду од 30. августа до 15. септембра 1995. године.

            Како је зона одговорности Корпуса била испресијецана територијама које су контролисале муслиманске оружане формације, команда Корпуса је била приморана да предузима нападне операције, како би у потпуности контролисала задату зону.

            Прва нападна операција предузета је у јесен 1992. године у рејону Гацко – Калиновик – Фоча, чиме је источна Херцеговина повезана са горњим Подрињем. Деблокада Фоче у овој операцији је њен највећи успјех.

            Након те операције, те након шестомјесечне битке за одбрану Требиња од прољећа до јесени 1992. године и Невесиња у новембру 1992. године, може се казати да је Корпус „стао на ноге“ и да је далеко спремнији очекивао наставак рата. До тог периода завршена је консолидација и формирање готово свих јединица Корпуса.

            Наставак рата је наметнуо потребу територијалног повезивања Херцеговине са остатком Републике Српске. Због тога је, у љето 1993. године, Корпус извео другу нападну операцију у рејону Миљевина – Бјелашница – Игман, чиме је Херцеговина повезана са Сарајевско-романијском регијом.

            Због непрекидних напада на јединице Корпуса из такозване заштићене зоне Горажде, повезивања са средњим Подрињем и поправљања услова одбране, Корпус је, у прољеће 1994. године, извео и трећу нападну операцију. Након те успјешно изведене операције територијално су повезане сусједне општине Фоча и Чајниче и знатно је скраћена линија одбране јединица у Подрињу. Остатак рата Херцеговачки корпус је водио јединствену одбрамбену операцију с циљем одбране народа и територије против далеко надмоћнијег непријатеља.

            Максимално бројно стање Корпуса било је у јесен 1992. године и износило је 24.000 људи, а рат је завршио са 18.500 људи.[4] Узимајући у обзир број становника и бројно стање Корпуса долазимо до податка да је мобилизацијско напрезање било и до 20%. Ако знамо да је стандардима прихваћено нормално напрезање у рату 10% становништва и податак да је Србија 1914. године имала напрезање 14%, онда долазимо до закључка да је у Херцеговини мобилисано све што је могло пушку носити.

            Корпус је био једина институција која је обухватала читаву Херцеговину. Поред борбених задатака рјешавао је и друга питања, од којих је највише пажње посвећено збрињавању избјеглица и исхрани, како војске тако и цивилног становништва. Тим мјерама и активностима, спријечена је појава глади у Херцеговини која је била на помолу у љето 1993. године.[5] Корпус је током рата чинио између 10 и 15% Војске РС, а у Републику Српску унио је територију од 6600 квадратних километара, што представља око 25% укупне територије РС.[6]

            У току рата живот је изгубило 2.211 бораца, од чега 1.941 непосредно у борби, а остали несрећним, или другим случајем, што чини око 11% укупног борачког састава. Као нестали и даље се води 86 бораца. Само 1991. и 1992. године, живот је изгубило око 1.300 бораца, што је 57% укупно погинулих у току рата. Рањено је или задобило различите врсте повреда око 5.836 борца, што чини око 26% укупног борачког састава.[7]

            Може се казати да је Херцеговачки корпус дао немјерљив допринос за то што је већи дио српске Херцеговине остао у Републици Српској, што је сачувано јединство народа у изузетно тешким временима и што је Херцеговина чиста образа изашла из рата.

                                                                                                                                    Зоран Јањић

 

[1] У прилогу коришћен материјал из књиге: Зоран Јањић, Невесињска бригада у рату 1992-1995, Невесиње-Београд, 2017

[2] Херцеговачки корпус, прилози за монографију, Билећа: СПКД Просвјета, 2017, стр. 35

[3] http://www.nspm.rs/dokumenti/tudjmanovi-brionski-transkripti

[4] Херцеговачки корпус, прилози за монографију, Билећа: СПКД Просвјета, 2017

[5] Исто, стр. 34

[6] Исто, стр. 36

[7] Исто, стр. 328

ПРОФЕСИОНАЛЦИ: Генерал Светко Ковач – директор ВБА (ВИДЕО)

  • Завршио је највише војне школе са одличним успехом Први у рангу био је у Војној академији КОВ, Школи безбедности и Школи националне одбране.

Снимак екрана РТС

Служио је у оклопној бригади и на такмичењу тенковских посада ЈНА 1975. освојио је прво место. Прекомандован је у гарду 1976, а у војну службу безбедности 1980. године.

Био је директор Војнобезбедносне агенције од 2004. до 2014. и члан Колегијума министра одбране и Савета за националну безбедност. Добитник је више одликовања међу којима и Орден заслуга за народ.

Аутор је и коаутор више књига – Енигма и рат у Југославији, Војне службе безбедности у Србији, Случај Ранковић из архива КОС-а. Официр са пет досијеа. Написао је сценарио за серијале Тане службе Србије и Јованка Броз и тајне служе.

Аутор Драган Станојевић / ртс

ХЕРЦЕГОВИНА НИКАД НИЈЕ ИМАЛА ОВОЛИКУ ПОДРШКУ СРБИЈЕ:

Предсједник Одбора за Србе у региону угостио представнике херцеговачких удружења (ФOTO)

Датум 27. 01. 2021.
 
  • На иницијативу Удружења Невесињаца у Београду, у Скупштини Републике Србије 26. јануара 2021. године, уприличен је састанак предсједника Одбора за дијаспору и Србе у региону Милимира Вујадиновића са представницима завичајних херцеговачких удружења у Србији.

Како је и сам Вујадиновић рођен у Невесињу, природан избор је био да свој први радни састанак са завичајним удружењима буде управо са херцеговачким представницима који су годинама уназад имали одличну сарадњу и са претходним сазивима Одбора за дијаспору и Србе у региону.

КОНТИНУИТЕТ ДОБРЕ САРАДЊЕ

Слични састанци,  у већем и бројнијем формату, на тему што боље сарадње Србије и Херцеговине, претходно су одржани 5. новембра 2013. године и 14. маја 2015. године.

Овога пута, због пандемије короне, број учесника био је умањен, па је 19 регистрованих херцеговачких удружења представљало девет представника: иницијатор скупа Зоран Јањић (Удружење Невесињаца), Жарко Ј. Ратковић (Удружење Требињаца “Јован Дучић” у Београду), Светозар Црногорац (Клуб Гачана), Божидар Миловић (Удружење Срба Херцеговаца из Новог Сада), Милован Пецељ (Удружење Љубињаца), Миодраг Дунђеровић (Удружење Билећана), Благоје Ребић (Удружење Мостараца), Спасоје Ђого (Удружење Калиновичана) и Трифко Ћоровић (уредник портала Слободна Херцеговина).

Народна посланица и позната глумица Јелица Сретеновић и предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону Милимир Вујадиновић

Вујадиновић се у уводном излагању осврнуо на историју Херцеговине са поносом истичући значај херцеговачког устанка након кога је и Србија обновила своју државност.

– Херцеговина се кроз цијелу своју историју борила за слободу српског рода, сад је на ред дошло разматрање унапређења квалитета свакодневног живота њених грађана – рекао је Вујадиновић уз оцјену да континуитет сарадње завичајних удружења са Одбором представљају одличну спону са матицом.

НЕВЕСИЊСКА ПУШКА – ЗАЈЕДНИЧКИ ПРАЗНИК РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ И СРБИЈЕ

Имајући на уму огроман значај Невесињске пушке за цијели српски род, Зоран Јањић је предложио да Србија и Република Српска установе заједнички празник којим би се прослављало сјећање на Херцеговачки (или, како се у јавности све чешће оцјењује, трећи српски) устанак.

Херцеговци су представили рад својих удружења истичући као непобитну чињеницу да њихов завичај никад није имао већу помоћ од Србије као посљедњих година.

Као најбитнију ставку посебно су истакли важност развоја путне инфрастуктуре ради бољег повезивања Србије са Херцеговином и бржег и лакшег промета роба и путника, чиме би се унаприједио туристички потенцијал Херцеговине.

ПУТ ФОЧА-ГАЦКО ОСНОВ РАЗВОЈА ХЕРЦЕГОВИНЕ

Херцеговци су изразили захвалност због чињенице да је Србија преузела обавезу да у потпуности финансира реконструкцију пута Фоча-Гацко, чија је вриједност 10 милиона евра, али су изразили забринутост што још ништа није урађено на поддионици тог пута Тјентиште-Брод на Дрини за коју је Влада Србије прије више од годину дана издвојила 5 милиона марака. Херцеговци су свјесни да ће градња аеродрома у Требињу (који би требао бити завршен до краја ове године) бити огроман напредак за цијелу регију, али исто тако сматрају да је добра друмска повезаност предуслов развоја Херцеговине.

Током састанка предлагани су и други конкретни пројекти као што је асфалтирање пута Калиновик-Невесиње (за који је петицију потписало 15.000 људи), проширење спортске сале у Љубињу, градња универзалног спортског терена у Пребиловцима (око којег је било обећања још 2016. године), а могле су се чути и примједбе око неравномјерне расподјеле помоћи из Србије од стране власти у Републици Српској.

ВУЈАДИНОВИЋ: У ОДНОСУ НА БРОЈ СТАНОВНИКА ХЕРЦЕГОВИНА ЈЕ ДОБИЛА НАЈВИШЕ

Вујадиновић је истакао да је Влада Републике Српске надлежна за кандидовање пројеката.

– Србија је ту да помогне. Влада РС у сарадњи са локалним самоуправама одређује приоритете, а можда би добар пут за номиновање пројеката могао бити и посредством Представништва Републике Српске у Београду – рекао је Вујадиновић и додао да је, по његовом мишљењу, управо Херцеговина, у односу на број становника, регија којој је Србија највише помогла.

Милимир Вујадиновић је други рођени Невесињац који је посланик у здању Скупштине Србије. Прије њега, давне 1936. године за народног посланика био је изабран Секула Зечевић ( 1892 – 1978 ) из Зовог дола. Зечевић је остао запамћен као изузетан београдски трговац, власник фирме “Велауто”, која је била први званични заступник америчког „Џенерал моторса“ на овим просторима. Занимљиво је да је на првом београдском Салону аутомобила одржаном 1938. године баш на штанду „Велаута“ краљ Петар Други купио спортски „БМВ“.

– У претходном периоду Србија је уложила 100 милиона евра у бројне пројекте помажући свакој општини у Републици Српској. У Требињу је изграђен вртић Србија, завршава се реновирање Старог  града, као и духовног центра у Мркоњићима, у билећком селу Баљци изграђен је водовод, у Невесињу реновиран дом културе и изграђен споменик борцима за слободу, у Љубињу помогнуто асфалтирање насеља Виногради, а велика средства Србија је издвојила и за обнову Саборне цркве у Мостару – рекао је Вујадиновић и истакао да је буџетом за 2021. годину само за градњу аеродрома у Требињу предвиђено 30 милиона евра.

Он је истакао да Србија улаже велика средства за што бољу саобраћајну повезаност са Црном Гором, Вишеградом и Бијељином.

–  Сваки инфраструктурни пројекат шаље и снажну политичку поруку – повезивање српског народа са матицом – рекао је Вујадиновић истичући да се Србија залаже за пуно поштовање Дејтонског споразума.

– Најважније је сачувати мир, јер само у миру Србија може да  јача и помаже свој народ гдје год да живи – рекао је Вујадиновић. Он је нагласио да је подршка иницијативи „Мали Шенген“, коју је покренуо предсједник Републике Србије, од виталног националног интереса.

ЗАШТО ЈЕ “МАЛИ ШЕНГЕН” НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС?

– „Мали Шенген“  треба да резултира управо лакшим и бржим повезивањем са државама региона и јачим привредним везама – рекао је Вујадиновић наводећи да је усвајање Стратегије националне безбједности и одбране најбоља заштита коју Србија пружа сународницима у региону.

– Јасно је дефинисано да је напад на српски народ, напад на Србију. Предсједник Вучић зато често истиче да наш народ, ма гдје да живи, више никад неће доживјети неку нову Олују

 УПИС У КЊИГУ ДРЖАВЉАНА СРБИЈЕ – ПРИОРИТЕТНО ПИТАЊЕ

Предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону посебно је истакао да је за очување блиских веза битно да Срби у Републици Српској искористе своје право, на основу Споразума о успостављању специјалних паралелних веза између Србије и Републике Српске, и аплицирају за двојно држављанство, што је могуће у сваком конзулату Републике Србије у Републици Српској и Федерацији БиХ.

– Учесници Мојковачке битке нису могли ни сањати да ће се у Црној Гори појавити генерација која ће се одрећи српства. Да се тако нешто не би десило ни Херцеговини и Републици Српској важно је да сви наши људи затраже упис у држављанство Србије, а сам захтјев је бесплатан.

 

Херцеговци у кабинету кнеза Павла

СУБОТИЦА ЈЕ НЕИСКОРИШЋЕН ОБРАЗОВНИ ПОТЕНЦИЈАЛ

Осврнуо се и на образовање које је за студенте из Републике Српске бесплатно, а навео је и погодност која није у потпуности искоришћена.

– У Суботици се образовање у високошколским установама спроводи по истом програму као у Београду и Новом Саду, а посебна погодност је обезбијеђено  мјесто у студентским домовима.

На крају састанка Жарко Ј. Ратковић поклонио је Вујадиновићу књигу “Лука Вукаловић и херцеговачки устанци 1852-1862. године” коју је издало Удружење Требињаца у Београду, а Зоран Јањић је поклонио монографију “Невесиње”.


По завршетку састанка, у пратњи кустоса, представници херцеговачких удружења обишли су скупштинско здање.

 

ТЕКСТ И ФОТО: Трифко Ћоровић

 

 

ПРВИ ПУТ ПОМЕН БЕЗ КОМАНДАНТА: Свијеће за 476 пала борца Невесињске бригаде и Новицу Гушића (ФОТО+ВИДЕО)

Датум 08. 11. 2020.
 
  • Поводом сјећања на битке које је о Митровдану 1992. и 1994. године водила Невесињска бригада, као и сваке претходне године на Митровданске задушнице, у цркви Светог Саве на Врачару, служен је помен палим херојима.

Први пут помен је протекао без славног херцеговачког војсковође, војводе, команданта Новице Гушића, који се 8. марта ове године преселио у вјечност.
Пандемија короне условила је да број окупљених на овом традиционалном скупу које организује Удружење Невесињаца у Београду буде у значајно мањем броју.

Уз пламен свијећа упаљених за 476 палих бораца Невесињске бригаде и покојног Новице Гушића окупљенима се обратио свештеник Лазар Манигода наглашавајући колико је важна култура сјећања која Херцеговце сабира у завјетном храму српског народа у предвечерје великог празника Светог Великомученика Димитрија, победоносца, заштитника Невесиња.

– Вршимо нашу дужност у великој и ненарушивој нади васкрсења, а догађаји којих се присјећамо били су тешки. Не заборавимо никад оне са којима смо се растали привремено. У нади да никада нећемо пасти у великој љубави према Богу мислимо на борце Невесињског ратишта који су дали највећу жртву. Дај Господе да се сазна и за мјесто страдања и за земне остатке оних који још нису пронађени – поручио је отац Лазар Манигода.

У име организатора Удружења Невесињаца у Београду окупљенима се обратио командант 1. батаљона Невесињске бригаде пуковник Зоран Пејановић. Он је подсјећање на Митровдансе офанзиве описао казивајући стихове епске пјесме.

Славу слави свети Димитрије,
Тамо гдје се славило и прије,
У јуначком и хајдучком крају,
Не слави је по свом обичају,
Нит званице за трпезу зове,
Но је слави међу витезове,
Тамо гдје се за слободу гине,
У подножју Велези планине.
Гдје се муње с громовима стачу,
Држи светац прст на обарачу,
Заклео се на ратно вијеће
Да се стопе помакнути неће,
Са светога српскога браника,
Но ће с војском чекати крвника,
На побједи или на голготи,
Гдје цијену немају животи,
Гдје се стиче заслузено мјесто,
Невесиње небески је престо….

– По први пут на Митровданским задушницама са нама није Новица Гушић који је неизмјерно волио свој град. Отишао је међу борце како би их обилазио и са њима био и тамо. Он је Невесиње задужио, али му Невесиње узвраћа тако што ће сутра бити откривен његов споменик. Нека нам тај споменик буде подсјећање на ратне дане, на слободарско Невесиње, Светосавску Херцеговину, постојану Републику Српску команданта и његове борце, а душманима опомена да је Невесиње непобједиви бастион српства – поручио је пуковник Пејановић.

Међу окупљенима је био и командант хаубичког артиљеријског дивизиона у Невесињској бригади капетан Ранко Шиљеговић, који је у изјави за Слободну Херцеговину нагласио да се имена страдалих хероја који су своје животе положили у темеље Републике Српске никад не смију изоставити.

– Наш велики пјесник Матија Бећковић је у једној прилици истакао да Јевреји у својим богомољама читају помен њиховим сународницима непрестано током цијеле године. Такву пажњу су заслужили и сви наши страдали борци, јер је борба за опстанак стална и непрекидна – рекао је Шиљеговић уз напомену да су многе приче и необичне судбине појединаца остале неиспричане.

Командант 3. батаљона пуковник Миленко Лаловић Заврата је истакао да је помен палим борцима уочи Митровдана вољна и морална задаћа која оживљава витезове Српства и служи као драгоцјена подука и насушна порука онима којима су омогућили слободу.

– Како године одмичу њима се придружују и судионици њихове погибије. Овогодишњи помен протекао и у знаку сјећања на прољетос упокојеног команданта легендарне Невесињске бригаде, пуковника Новице Гушића. Човјеку који је током рата саградио вјечни споменик палим борцима-прву спомен собу у Војсци Републике Српске. Приликом њеног отварања, у јеку рата, рекао је: “Ниједном комаданту није лако стајати пред овим стројем…” Кад боље размислимо, сàмо је привремен растанак са онима којима одајемо помен. Временом сви ћемо им се придружити. Нека је вјечна слава онима који ће нас дочекати! – поручио је Миленко Лаловић.

У првој митровданској офанзиви 1992. године снаге Хрватског вијећа одбране и Армије БиХ потпомогнуте регуларним једницима Хрватске војске извршиле су општи напад на Невесиње.

Митровданска офанзива 8. новембра 1992. године била је највећа битка у претходном рату, по броју војника, броју утрошене муниције и граната, али и по територији која је нападана.

У овој митровданској офанзиви непријатељ је имао однос 10:1 у артиљерији, а у живој сили 7:1, девет бригада нападало је једну Невесињску бригаду.

Другу митровданску офанзиву, која је почела 11. новембра 1994. године, извеле су јединице Четвртог корпуса Армије БиХ, а напад је успјешно одбијен и трајао је један дан.

Током двије митровданске офанзиве погинула су укупно 64 борца Невесињске бригаде, док је скоро 1.000 теже и лакше рањено, а знатно надмоћнијем непријатељу нанесени су огромни губици.

За величанствену побједу над вишеструко бројнијим непријатељем Невесињска бригада је прва у Републици Српској одликована Орденом Немањића.

Текст и фото: Трифко Ћоровић

Списак погинулих бораца Невесињске бригаде у Отаџбинском рату 1991-1995. године можете видјети овдје.