Author Archives: admin

ХЕРЦЕГОВИНА НИКАД НИЈЕ ИМАЛА ОВОЛИКУ ПОДРШКУ СРБИЈЕ:

Предсједник Одбора за Србе у региону угостио представнике херцеговачких удружења (ФOTO)

Датум 27. 01. 2021.
 
  • На иницијативу Удружења Невесињаца у Београду, у Скупштини Републике Србије 26. јануара 2021. године, уприличен је састанак предсједника Одбора за дијаспору и Србе у региону Милимира Вујадиновића са представницима завичајних херцеговачких удружења у Србији.

Како је и сам Вујадиновић рођен у Невесињу, природан избор је био да свој први радни састанак са завичајним удружењима буде управо са херцеговачким представницима који су годинама уназад имали одличну сарадњу и са претходним сазивима Одбора за дијаспору и Србе у региону.

КОНТИНУИТЕТ ДОБРЕ САРАДЊЕ

Слични састанци,  у већем и бројнијем формату, на тему што боље сарадње Србије и Херцеговине, претходно су одржани 5. новембра 2013. године и 14. маја 2015. године.

Овога пута, због пандемије короне, број учесника био је умањен, па је 19 регистрованих херцеговачких удружења представљало девет представника: иницијатор скупа Зоран Јањић (Удружење Невесињаца), Жарко Ј. Ратковић (Удружење Требињаца “Јован Дучић” у Београду), Светозар Црногорац (Клуб Гачана), Божидар Миловић (Удружење Срба Херцеговаца из Новог Сада), Милован Пецељ (Удружење Љубињаца), Миодраг Дунђеровић (Удружење Билећана), Благоје Ребић (Удружење Мостараца), Спасоје Ђого (Удружење Калиновичана) и Трифко Ћоровић (уредник портала Слободна Херцеговина).

Народна посланица и позната глумица Јелица Сретеновић и предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону Милимир Вујадиновић

Вујадиновић се у уводном излагању осврнуо на историју Херцеговине са поносом истичући значај херцеговачког устанка након кога је и Србија обновила своју државност.

– Херцеговина се кроз цијелу своју историју борила за слободу српског рода, сад је на ред дошло разматрање унапређења квалитета свакодневног живота њених грађана – рекао је Вујадиновић уз оцјену да континуитет сарадње завичајних удружења са Одбором представљају одличну спону са матицом.

НЕВЕСИЊСКА ПУШКА – ЗАЈЕДНИЧКИ ПРАЗНИК РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ И СРБИЈЕ

Имајући на уму огроман значај Невесињске пушке за цијели српски род, Зоран Јањић је предложио да Србија и Република Српска установе заједнички празник којим би се прослављало сјећање на Херцеговачки (или, како се у јавности све чешће оцјењује, трећи српски) устанак.

Херцеговци су представили рад својих удружења истичући као непобитну чињеницу да њихов завичај никад није имао већу помоћ од Србије као посљедњих година.

Као најбитнију ставку посебно су истакли важност развоја путне инфрастуктуре ради бољег повезивања Србије са Херцеговином и бржег и лакшег промета роба и путника, чиме би се унаприједио туристички потенцијал Херцеговине.

ПУТ ФОЧА-ГАЦКО ОСНОВ РАЗВОЈА ХЕРЦЕГОВИНЕ

Херцеговци су изразили захвалност због чињенице да је Србија преузела обавезу да у потпуности финансира реконструкцију пута Фоча-Гацко, чија је вриједност 10 милиона евра, али су изразили забринутост што још ништа није урађено на поддионици тог пута Тјентиште-Брод на Дрини за коју је Влада Србије прије више од годину дана издвојила 5 милиона марака. Херцеговци су свјесни да ће градња аеродрома у Требињу (који би требао бити завршен до краја ове године) бити огроман напредак за цијелу регију, али исто тако сматрају да је добра друмска повезаност предуслов развоја Херцеговине.

Током састанка предлагани су и други конкретни пројекти као што је асфалтирање пута Калиновик-Невесиње (за који је петицију потписало 15.000 људи), проширење спортске сале у Љубињу, градња универзалног спортског терена у Пребиловцима (око којег је било обећања још 2016. године), а могле су се чути и примједбе око неравномјерне расподјеле помоћи из Србије од стране власти у Републици Српској.

ВУЈАДИНОВИЋ: У ОДНОСУ НА БРОЈ СТАНОВНИКА ХЕРЦЕГОВИНА ЈЕ ДОБИЛА НАЈВИШЕ

Вујадиновић је истакао да је Влада Републике Српске надлежна за кандидовање пројеката.

– Србија је ту да помогне. Влада РС у сарадњи са локалним самоуправама одређује приоритете, а можда би добар пут за номиновање пројеката могао бити и посредством Представништва Републике Српске у Београду – рекао је Вујадиновић и додао да је, по његовом мишљењу, управо Херцеговина, у односу на број становника, регија којој је Србија највише помогла.

Милимир Вујадиновић је други рођени Невесињац који је посланик у здању Скупштине Србије. Прије њега, давне 1936. године за народног посланика био је изабран Секула Зечевић ( 1892 – 1978 ) из Зовог дола. Зечевић је остао запамћен као изузетан београдски трговац, власник фирме “Велауто”, која је била први званични заступник америчког „Џенерал моторса“ на овим просторима. Занимљиво је да је на првом београдском Салону аутомобила одржаном 1938. године баш на штанду „Велаута“ краљ Петар Други купио спортски „БМВ“.

– У претходном периоду Србија је уложила 100 милиона евра у бројне пројекте помажући свакој општини у Републици Српској. У Требињу је изграђен вртић Србија, завршава се реновирање Старог  града, као и духовног центра у Мркоњићима, у билећком селу Баљци изграђен је водовод, у Невесињу реновиран дом културе и изграђен споменик борцима за слободу, у Љубињу помогнуто асфалтирање насеља Виногради, а велика средства Србија је издвојила и за обнову Саборне цркве у Мостару – рекао је Вујадиновић и истакао да је буџетом за 2021. годину само за градњу аеродрома у Требињу предвиђено 30 милиона евра.

Он је истакао да Србија улаже велика средства за што бољу саобраћајну повезаност са Црном Гором, Вишеградом и Бијељином.

–  Сваки инфраструктурни пројекат шаље и снажну политичку поруку – повезивање српског народа са матицом – рекао је Вујадиновић истичући да се Србија залаже за пуно поштовање Дејтонског споразума.

– Најважније је сачувати мир, јер само у миру Србија може да  јача и помаже свој народ гдје год да живи – рекао је Вујадиновић. Он је нагласио да је подршка иницијативи „Мали Шенген“, коју је покренуо предсједник Републике Србије, од виталног националног интереса.

ЗАШТО ЈЕ “МАЛИ ШЕНГЕН” НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС?

– „Мали Шенген“  треба да резултира управо лакшим и бржим повезивањем са државама региона и јачим привредним везама – рекао је Вујадиновић наводећи да је усвајање Стратегије националне безбједности и одбране најбоља заштита коју Србија пружа сународницима у региону.

– Јасно је дефинисано да је напад на српски народ, напад на Србију. Предсједник Вучић зато често истиче да наш народ, ма гдје да живи, више никад неће доживјети неку нову Олују

 УПИС У КЊИГУ ДРЖАВЉАНА СРБИЈЕ – ПРИОРИТЕТНО ПИТАЊЕ

Предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону посебно је истакао да је за очување блиских веза битно да Срби у Републици Српској искористе своје право, на основу Споразума о успостављању специјалних паралелних веза између Србије и Републике Српске, и аплицирају за двојно држављанство, што је могуће у сваком конзулату Републике Србије у Републици Српској и Федерацији БиХ.

– Учесници Мојковачке битке нису могли ни сањати да ће се у Црној Гори појавити генерација која ће се одрећи српства. Да се тако нешто не би десило ни Херцеговини и Републици Српској важно је да сви наши људи затраже упис у држављанство Србије, а сам захтјев је бесплатан.

 

Херцеговци у кабинету кнеза Павла

СУБОТИЦА ЈЕ НЕИСКОРИШЋЕН ОБРАЗОВНИ ПОТЕНЦИЈАЛ

Осврнуо се и на образовање које је за студенте из Републике Српске бесплатно, а навео је и погодност која није у потпуности искоришћена.

– У Суботици се образовање у високошколским установама спроводи по истом програму као у Београду и Новом Саду, а посебна погодност је обезбијеђено  мјесто у студентским домовима.

На крају састанка Жарко Ј. Ратковић поклонио је Вујадиновићу књигу “Лука Вукаловић и херцеговачки устанци 1852-1862. године” коју је издало Удружење Требињаца у Београду, а Зоран Јањић је поклонио монографију “Невесиње”.


По завршетку састанка, у пратњи кустоса, представници херцеговачких удружења обишли су скупштинско здање.

 

ТЕКСТ И ФОТО: Трифко Ћоровић

 

 

ПРВИ ПУТ ПОМЕН БЕЗ КОМАНДАНТА: Свијеће за 476 пала борца Невесињске бригаде и Новицу Гушића (ФОТО+ВИДЕО)

Датум 08. 11. 2020.
 
  • Поводом сјећања на битке које је о Митровдану 1992. и 1994. године водила Невесињска бригада, као и сваке претходне године на Митровданске задушнице, у цркви Светог Саве на Врачару, служен је помен палим херојима.

Први пут помен је протекао без славног херцеговачког војсковође, војводе, команданта Новице Гушића, који се 8. марта ове године преселио у вјечност.
Пандемија короне условила је да број окупљених на овом традиционалном скупу које организује Удружење Невесињаца у Београду буде у значајно мањем броју.

Уз пламен свијећа упаљених за 476 палих бораца Невесињске бригаде и покојног Новице Гушића окупљенима се обратио свештеник Лазар Манигода наглашавајући колико је важна култура сјећања која Херцеговце сабира у завјетном храму српског народа у предвечерје великог празника Светог Великомученика Димитрија, победоносца, заштитника Невесиња.

– Вршимо нашу дужност у великој и ненарушивој нади васкрсења, а догађаји којих се присјећамо били су тешки. Не заборавимо никад оне са којима смо се растали привремено. У нади да никада нећемо пасти у великој љубави према Богу мислимо на борце Невесињског ратишта који су дали највећу жртву. Дај Господе да се сазна и за мјесто страдања и за земне остатке оних који још нису пронађени – поручио је отац Лазар Манигода.

У име организатора Удружења Невесињаца у Београду окупљенима се обратио командант 1. батаљона Невесињске бригаде пуковник Зоран Пејановић. Он је подсјећање на Митровдансе офанзиве описао казивајући стихове епске пјесме.

Славу слави свети Димитрије,
Тамо гдје се славило и прије,
У јуначком и хајдучком крају,
Не слави је по свом обичају,
Нит званице за трпезу зове,
Но је слави међу витезове,
Тамо гдје се за слободу гине,
У подножју Велези планине.
Гдје се муње с громовима стачу,
Држи светац прст на обарачу,
Заклео се на ратно вијеће
Да се стопе помакнути неће,
Са светога српскога браника,
Но ће с војском чекати крвника,
На побједи или на голготи,
Гдје цијену немају животи,
Гдје се стиче заслузено мјесто,
Невесиње небески је престо….

– По први пут на Митровданским задушницама са нама није Новица Гушић који је неизмјерно волио свој град. Отишао је међу борце како би их обилазио и са њима био и тамо. Он је Невесиње задужио, али му Невесиње узвраћа тако што ће сутра бити откривен његов споменик. Нека нам тај споменик буде подсјећање на ратне дане, на слободарско Невесиње, Светосавску Херцеговину, постојану Републику Српску команданта и његове борце, а душманима опомена да је Невесиње непобједиви бастион српства – поручио је пуковник Пејановић.

Међу окупљенима је био и командант хаубичког артиљеријског дивизиона у Невесињској бригади капетан Ранко Шиљеговић, који је у изјави за Слободну Херцеговину нагласио да се имена страдалих хероја који су своје животе положили у темеље Републике Српске никад не смију изоставити.

– Наш велики пјесник Матија Бећковић је у једној прилици истакао да Јевреји у својим богомољама читају помен њиховим сународницима непрестано током цијеле године. Такву пажњу су заслужили и сви наши страдали борци, јер је борба за опстанак стална и непрекидна – рекао је Шиљеговић уз напомену да су многе приче и необичне судбине појединаца остале неиспричане.

Командант 3. батаљона пуковник Миленко Лаловић Заврата је истакао да је помен палим борцима уочи Митровдана вољна и морална задаћа која оживљава витезове Српства и служи као драгоцјена подука и насушна порука онима којима су омогућили слободу.

– Како године одмичу њима се придружују и судионици њихове погибије. Овогодишњи помен протекао и у знаку сјећања на прољетос упокојеног команданта легендарне Невесињске бригаде, пуковника Новице Гушића. Човјеку који је током рата саградио вјечни споменик палим борцима-прву спомен собу у Војсци Републике Српске. Приликом њеног отварања, у јеку рата, рекао је: “Ниједном комаданту није лако стајати пред овим стројем…” Кад боље размислимо, сàмо је привремен растанак са онима којима одајемо помен. Временом сви ћемо им се придружити. Нека је вјечна слава онима који ће нас дочекати! – поручио је Миленко Лаловић.

У првој митровданској офанзиви 1992. године снаге Хрватског вијећа одбране и Армије БиХ потпомогнуте регуларним једницима Хрватске војске извршиле су општи напад на Невесиње.

Митровданска офанзива 8. новембра 1992. године била је највећа битка у претходном рату, по броју војника, броју утрошене муниције и граната, али и по територији која је нападана.

У овој митровданској офанзиви непријатељ је имао однос 10:1 у артиљерији, а у живој сили 7:1, девет бригада нападало је једну Невесињску бригаду.

Другу митровданску офанзиву, која је почела 11. новембра 1994. године, извеле су јединице Четвртог корпуса Армије БиХ, а напад је успјешно одбијен и трајао је један дан.

Током двије митровданске офанзиве погинула су укупно 64 борца Невесињске бригаде, док је скоро 1.000 теже и лакше рањено, а знатно надмоћнијем непријатељу нанесени су огромни губици.

За величанствену побједу над вишеструко бројнијим непријатељем Невесињска бригада је прва у Републици Српској одликована Орденом Немањића.

Текст и фото: Трифко Ћоровић

Списак погинулих бораца Невесињске бригаде у Отаџбинском рату 1991-1995. године можете видјети овдје.

 

ЈУНАШТВО, ЧОЈСТВО И ЦИЈЕНА СЛОБОДЕ

      Рат који је у Босни и Херцеговини отпочео у прољеће 1992. године, завршен је мировним преговорима који су вођени и окончани 21. новембра 1995. године у америчком граду Дејтону и споразумом који је потписан у Паризу 14. децембра те године. Споразум су верификовале велике силе, а БиХ је територијално преуређена и састављена од двије цјелине – ентитета: Републике Српске и Федерације БиХ. Тиме је српски народ западно од Дрине остварио велику тековину о којој су сањале генерације Срба током вишевјековног ропства. У границу Републике Српске ушло је Невесиње, али није српски дио Мостара, Коњица и других насеља у долини Неретве, него је она помјерена у територију српске Херцеговине, далеко иза линија које су натопљене крвљу српских бораца!?

Дејтонска подјела Босне и Херцеговине

     У том рату, невесињски Срби, заједно са Србима из осталих крајева Херцеговине, борили су се и за опстанак и за слободу. Битке које су вођене за одбрану Невесиња и Херцеговине и побједе које су у тим биткама извојеване могу се сврстати у ред најславнијих битака у историји српског народа. Борци Невесињске и Друге лаке бригаде нису се борили само за одбрану Невесиња, него су стизали и на друга бојишта у Херцеговини, Сарајевско-романијској регији, Крајини… Више њих је на тим бојиштима дало своје животе или дио тијела. Тако су на најбољи начин дали допринос одбрани српског народа у БиХ и стварању Републике Српске.

      У овоме рату српски борци су, поред освједоченог јунаштва, показали и чојство[1] као важну и пожељну особину коју би требали имати сви ратници, без обзира на чијој страни ратовали. Ту особину је показала најприје Невесињска бригада према Муслиманима, када су, у рату са Хрватима у долини Неретве током 1993. године, били у врло тешком положају. Бригада је могла да искористи такво стање непријатеља и да из одбране пређе у напад. Околности су биле такве да би врло вјероватно без већих проблема био нанесен пораз муслиманским јединицама и запосјела би се лијева обала Неретве, чиме би се створили услови за повратак једног дијела протјераних Срба на своја огњишта. Ипак, принципи чојства налагали су да се не напада непријатељ док је „на кољенима“ у борби са другим противником. Поштујући те принципе, Невесињска бригада не само да није предузела напад, него за сво вријеме њихове борбе није на муслиманске положаје испалила нити један метак. Преко Невесиња и положаја Невесињске бригаде отворен је коридор за достављање хуманитарне помоћи муслиманском становништву у Мостару, као и за евакуацију цивила који су исказали жељу да изађу из Мостара. Истовјетан акт милосрђа исказала је Друга лака бригада према Хрватима почетком 1994. године, када су, у борбама са Муслиманима у Коњицу, дошли у безизлазну ситуацију. Већина њихових бораца и цивилно становништво евакуисана је преко Борака и Невесиња на територију под хрватском контролом, а најтежи рањеници и болесници лијечени су у невесињској ратној болници. 

         Поред неповратно потрошених богатстава које су стварале читаве генерације, разорених објеката појединачног и ширег друштвеног значаја, десетине и стотине хиљада напуштених огњишта, највећа и најтежа посљедица рата је губитак људских живота. Борачка организација у Невесињу његује успомену на све борце који су погинули у одбрани на мостарско – невесињском дијелу ратишта, а на том списку налазе се имена 476 бораца. Поред бораца који су погинули у саставу Невесињске бригаде, списком су обухваћени они који су погинули у јединицама од којих је она формирана, као и они који су поријеклом из Невесиња, а погинули су у другим јединицама Војске Републике Српске.

Спомен соба са костурницом

      На списку који је устројен за погинуле у саставу Друге лаке бригаде евидентирано је 166 бораца. Тим списком обухваћени су и они који су живот изгубили у непријатељским дејствима на територији општина Коњиц и Јабланица ван зоне одбране Првог српског одреда ТО Коњиц (Борци) и Друге лаке бригаде.

        У истој евиденцији води се и око 1.800 рањеника, од којих су њих 424 ратни војни инвалиди од прве до десете категорије.

      Од укупног броја погинулих бораца, њих 210 је рођено или је поријеклом из Невесиња, што износи око 11% од укупно ангажованих војних обвезника из те општине. 

Споменик борцима за слободу у Невесињу

      Наведени подаци ову генерацију Невесињаца сврставају у ред својих славних предака, а њихова дјела представљају важну тековину и образац за поступање будућих покољења која требају знати: слобода није богом дана, неко је за њу платио високу цијену!

                                                                                                                                    Зоран Јањић

 

[1] „Јунаштво је када себе браним од другога, чојство је када другога браним од себе“ (Марко Миљанов Поповић, Примјери чојства и јунаштва) 

 

ДРУГА МИТРОВДАНСКА БИТКА

ДРУГА МИТРОВДАНСКА БИТКА

        Како у операцији Језеро 94 није у потпуности остварила постављене задатке, команда муслиманског Четвртог корпуса није одустајала од зацртаних циљева из поменуте директиве и испланирала је нову нападну операцију, која је овог пута усмјерена на одбрамбене положаје Невесињске бригаде. Операција је добила назив Јесен 94. Циљ непријатеља је био да убаченим диверзантским групама овлада кључним положајима бригаде за командовање и подршку и испресијеца зону њене одбране. Повољним развојем ситуације предузео би напад са фронта, бокова и из позадине ради наношења бригади што већих губитака, како би што лакше овладао путем Мостар – Невесиње, заузео Невесиње и продужио напредовање ка Гацку.

       За извршење задатка одређене су мостарска, благајска и бјелопољска непријатељска бригада, које су ојачане специјалним и диверзантским јединицама из осталик бригада Корпуса, као и са специјалним јединицама МУП.

      Непријатељске извиђачке групе су дужи временски период вршиле интензивно извиђање и прикупљале податке о јачини и распореду снага Невесињске бригаде, распореду командних мјеста, ватрених положаја артиљеријских и јединица ПВО, борбених положаја пјешадијских јединица, најповољнијим положајима за осматрање и навођење сопствене артиљеријске ватре, могућим правцима напада и др. Ово су им омогућили велики простори између батаљона и непосједнути правци у оквиру њихових рејона одбране, настали као посљедица велике ширине зоне одбране бригаде, недовољног броја бораца за њено адекватно посједање, као и одсуство значајног броја бораца ангажованих у борбеним групама ван зоне одговорности бригаде и људства на планском одмарању.

      У јутарњим часовима 10. новембра 1994. године у рејону Подвележја откривене су двије непријатељске групе убачене у борбени распоред бригаде претходне ноћи. Групе су блокиране и разбијене уз обостране губитке у људству, а мјере борбене готовости у бригади подигнуте су на највиши ниво.

      Очекујући напад, команда бригаде је до пада мрака 10. новембра на положаје упутила све борце које је могла обавијестити и превести у расположивом времену. Све потчињене команде упознате су са актуелном ситуацијом, као и процјеном даљег тока дејстава.

Потпуковник Зоран Пурковић, командант Невесињске бригаде

           И поред сазнања да су неке њене групе откривене и да су и прије почетка операције имале губитака, муслиманска команда није одустала од свог плана. У току ноћи 10/11. новембра 1994. године наставила је са убацивањем борбених група, које су прије сванућа углавном посјеле положаје за напад, који нису били удаљени више од стотињак метара од борбеног обезбјеђења јединица бригаде. Каснијим анализама дошло се до закључка да је иза предњег краја одбране бригаде убачено између 900 и 1.000 непријатељских војника.

      Напад је отпочео у 05.45 часова 11. новембра 1994. године. Једновремено су нападнути: командно мјесто бригаде на Пријеким грмима, ватрени положаји Корпусне артиљеријске групе у селу Рабина, ватрени положаји Бригадне артиљеријске групе у селу Жуља и селу Бањдол, ватрени положај батерије ПВО 30/2 мм у рејону села Рабина, позадински водови 3. батаљона у рејону Бакрачуше и 4. батаљона у селу Жуберин. У рејону одбране 5. батаљона у рејону села Зијемље пјешадијски напад је отпочео на јединице у одбрани на положајима Мало плочно, Голе главе, превој Порим, те Плавац и Каменац на планини Прењ. Убачена непријатељска група поставила је засједу у рејону Бакрачуша на путу Невесиње – Мостар, са циљем онемогућавања дотура и евакуације. Посједнути су доминантни објекти за осматрање и организацију садејства.

      Начин извршења напада био је сличан оном који је изведен у операцији Језеро 94, с тим што су у овој операцији ангажоване знатно јаче непријатељске снаге. Без обзира на то, са положаја батаљона долазили су извјештаји да је борба спремно прихваћена, да није било панике, да има погинулих и рањених бораца бригаде, али и непријатељских војника. Ипак, непријатељ је имао дјелимичног успјеха и његове јединице су успјеле да овладају селом Жуберин, гдје је био размјештен позадински вод Четвртог батаљона на Врањевићима и превојем Порим у Петом батаљону на Зијемљима.

      Већ око 10.00 часова интензитет непријатељских дејстава је спласнуо. Све су се рјеђе чули рафали њихових пушака, а умјесто „Аллаху екбер “, чули су се јауци и позиви за помоћ његових рањених бораца. На разним мјестима уочавани су појединци и групе како бјеже, тражећи заклон, или пут за извлачење. Били су то јасни сигнали да је њихова замисао пропала. Сада су се само питали како да се извуку уз што мање жртава.

      Команда бригаде је своје нарушене системе полако враћала у функцију. Организована је евакуација погинулих и рањених бораца, успостављена је контрола над основним путевима, вршена је контрола територије у циљу откривања непријатељских група и онемогућавања њихових даљих дејстава. Истог дана, у поподневним часовима, ослобођено је село Жуберин.

         13.новембра на десном крилу одбране бригаде десила су се два важна догађаја. У пријеподневним часовима непријатељ је извршио напад и потиснуо борбене групе које су се налазиле на висовима Плавац, Вучји кук и Обли вис на планини Прењ. Како је ускоро на планини наступило сурово зимско вријеме, донесена је одлука да се одустане од борбе за повратак тих положаја. Готово истовремено извршен је успјешан противнапад за ослобађање превоја Порим, чиме је ова битка завршена.

      У асанацији бојишта након битке прикупљани су посмртни остаци непријатељских погинулих војника. То је била прилика не само да се стекне увид у његове губитке, него и у саставе и јачину ангажованих снага, планове борбених дејстава и опремљеност за извршење задатка. Показало се да пушке, ручни ракетни бацачи, средства везе, униформа, средства за пружање прве помоћи, оброци суве хране и друго, углавном воде поријекло из армија земаља чланица НАТО и неких исламских земаља.

      У овој операцији погинуо је 21 борац из састава Невесињске бригаде и троје цивила у селу Жуберин. Теже и лакше је рањено око 60 бораца, а заробљена су 3 борца, који су накнадно размијењени.

      Губици непријатеља били су знатно већи. Приликом асанације бојишта, на одређеној локацији у дубини одбране бригаде прикупљено је око 80 погинулих непријатељских војника и официра. Заробљено их је 8, а рањеници се броје стотинама.

    Према многим процјенама, половина његових војника који су ангажовани у операцији избачена је из строја.

Значај битке

      По начину припреме и извођења, по величини територије на којој се одиграла, по броју ангажованих специјалних јединица непријатеља и сложености њихове употребе у извршењу задатака, по начину реаговања Невесињске бригаде у одбрани, по броју непријатељских војника и официра који су избачени из строја ова битка је јединствена на читавом простору Босне и Херцеговине.

      Поред квалитета бригаде који су у њој дошли до пуног изражаја, испољене су и слабости које су посљедица недовољног броја бораца на борбеним положајима, њихове недовољне будности и борбене активности. Такође, бригада се суочила и са свим негативним  посљедицама које са собом носи дуже мировање фронта.

      Због величине побједе, која се по значају у многим елементима може упоређивати са побједом над удруженим хрватско-муслиманским снагама у чувеној Митровданској бици 1992. године и због тога што је извојевана непосредно након Митровдана 1994. године, ова битка је у народу остала позната као Друга митровданска битка.

      Након ове битке наступила је нова фаза рата у којој је динамика извођења борбених дејстава достигла свој врхунац. Тежиште муслиманских офанзивних дејстава преусмјерено је на сјеверне правце који се ослањају на планинске масиве Прења и Трескавице. Читаве 1995. године, изузев неколико мјесеци током зиме, непрекидна борбена дејства извођена су у рејону одбране Петог батаљона Невесињске бригаде на Зијемљима и Првог батаљона Друге лаке бригаде у рејону Главатичева.

Зоран Јањић

НЕПРИЈАТЕЉСКА ОПЕРАЦИЈА „ЈЕЗЕРО 94“ И ОДБРАНА ДРУГЕ ЛАКЕ БРИГАДЕ

          Трећу ратну годину каректерише завршетак рата између Хрвата и Муслимана у БиХ који је окончан Вашингтонским споразумом потписаним 18. марта 1994. године, када је од територија под хрватском и муслиманском контролом створена Федерација Босне и Херцеговине. Након тога у Сплиту је потписан споразум те Федерације и Републике Хрватске који је успоставио федерално/конфедерални однос између ових заједница. Догађаји који су се десили након тога указују да је све то учињено како би се припремио терен за завршетак рата и потписивање Дејтонског мировног споразума. Удруженим оружаним ефективима Хрвата и Муслимана, уз свеобухватну политичку и војну помоћ НАТО пакта и САД, отпочеле су опсежне операције против Српске војске Крајине и Војске Републике Српске. Муслиманске оружане формације кренуле су са операцијама за „ослобађање окупираних подручја“, како су називали територију под контролом Војске Републике Српске (ВРС).

         Команда такозване Армије РБиХ је усвојила директиву за борбена дејства у 1994. години, у којој је за њихов Четврти корпус у Херцеговини предвиђено да „…ослободи шири рејон села Борци, Подвележје, Вележ… и настави дејства према Невесињу и Билећи…“[1]

         За реализацију задатака из директиве команда Четвртог корпуса испланирала је и реализовала двије нападне операције. Прва је изведена на борбене положаје Друге лаке бригаде и означена је називом Језеро 94. Циљ операције је био да диверзантским јединицама убаченим у борбени распоред бригаде непријатељ овлада виталним објектима по дубини и тако изазове панику у одбрани, а потом нападом снага с фронта на изабраним правцима разбије снаге бригаде и избије у Невесињско поље.

          За извршење задатка непријатељ је изабрао два правца и то: Коњиц – Борци – село Лука као главни и Бјелимићи – Главатичево – Ћесим као помоћни правац напада. Носилац извршења задатка биле су муслиманске јединице из Коњица, Бјелимића, Јабланице и Бутуровић Поља. Подршку нападу пружала је и једна бојна ХВО која је имала распоред у рејону села Забрђе, Засливље и Турија југозападно од Коњица. Борци те бојне нису учествовали у пјешадијским дејствима, али су пустили муслиманске јединице да прелазе преко њихових положаја и пружали су им артиљеријску ватрену подршку у фази напада.

          Насупрот њима, на одбрамбеним положајима у рејону села Бијела и на објекту Љубина налазили су се борци Трећег батаљона Друге лаке бригаде. На положајима на десној обали Неретве налазили су се борци Првог батаљона бригаде.

    Мајор Боро Антељ, командант Друге лаке бригаде

          Убацивање диверзантских група на главном правцу напада извршено је у рејону  објекта Љубина (тт 1247) и Врабач. На помоћном правцу напада диверзантске групе убачене су у рејону села Главатичево. Непријатељ је опредијелио снаге за једновремени напад и на положаје десног крила Петог батаљона Невесињске бригаде у рејону села Зијемље.

          Напад је почео у 06.00 часова 12. септембра 1994. године. Јединице Друге лаке бригаде су прихватиле борбу, али је однос снага био на страни непријатеља. Борце бригаде је изненадила јачина убачених непријатељских група и начин извршења њихових напада. Наиме, диверзантске групе су током ноћи пришле врло близу објектима дејства, а почетком напада једновремено су отворили снажну ватру из пушака, уз масовно коришћење бомби и ручних ракетних бацача. Ватрено дејство пратила је изузетно јака галама непријатељских војника уз обавезно често узвикивање „Аллаху екбер“, позиве на предају, различите псовке и увреде на рачун српских бораца. У саставу муслиманских јединица било је више муџахедина из исламских земаља који су одјевени у црне униформе са црним марамама повезаним око главе. Све наведено имало је негативног утицаја на борце бригаде, што је довело до пада појединих објеката у руке непријатеља. Првог дана операције непријатељ је на главном правцу напада заузео дио положаја на објекту Врабач и објекат Љубина.

          Новонастала ситуација захтијевала је хитно реаговање, што је довело до мобилизације свих расположивих снага у Невесињу. Борци Друге лаке бригаде који по било ком основу нису били на положају хитно су упућени у своје јединице. Интервентна јединица бригаде успјела је да поврати изгубљене положаје и стабилизује одбрану на објекту Врабач, што је утицало на стабилизацију одбране на лијевом крилу бригаде. Невесињска бригада је формирала борбену групу јачине ојачане пјешадијске чете и упутила је у испомоћ на правцу село Лука – село Главатичево. Мобилисана је чета радне обавезе и упућена на борбене положаје у рејону Крња раван, чиме је ојачано десно крило бригаде.

          На лијевом крилу бригаде ситуација се компликовала. Падом објекта Љубина непријатељ је стекао значајну тактичку предност што је у великој мјери угрожавало одбрану села Бијела. Напад јачих непријатељских снага са фронта, из правца Коњица, уз сазнање да су убачене диверзантске групе овладале објектима на њиховом боку и у позадини, утицали су на команду Трећег батаљона да донесе одлуку о извлачењу из села. Са борцима се евакуисало и преостало цивилно становништво, тако да је непријатељ потпуно овладао селом у току 13. септембра 1994. године.

          Команда Херцеговачког корпуса реаговала је тако што је мобилисала Гатачку бригаду и упутила је у испомоћ Другој лакој бригади. То је утицало да се већ 14. септембра укупна ситуација у бригади стабилизује и да се зауставе почетни негативни процеси. Нови положаји за одбрану на лијевом крилу бригаде заузети су на линији: Букове главе (тт 1030) – Врабач – Борашница (тт 1886) и на тим положајима бригада је остала до завршетка рата.

          У току битке погинулo је седам бораца бригаде, а више њих је рањено. Подаци о губицима непријатеља нису познати.

Значај битке

           Значај битке за одбрану положаја Друге лаке бригаде у операцији Језеро 94 огледа се у томе што је бригада, уз помоћ осталих јединица Херцеговачког корпуса, успјела да осујети остварење радикалних циљева муслиманског Четвртог корпуса, који су подразумијевали брзи излазак на сјеверозападни обод Невесињског поља и заузимање Невесиња. Губитак објекта Љубина и села Бијела највећи је губитак бригаде од њеног формирања. Након те битке Гатачкој бригади је додијељена зона одговорности у рејону Црно поље на планини Прењ, чиме је дјелимично посједнут простор између Друге лаке и Невесињске бригаде, што је утицало на повећање сигурности у одбрани Невесиња. Но, тиме је Гатачка бригада престала да има улогу основне маневарске јединице Херцеговачког корпуса, што се, у крајњем, одразило на слабљење његових ударних и маневарских способности.

 

[1] Шефко Хоџић, Операција „Јесен 94“, Сарајево: дневник Ослобођење, 7.1. – 14.2.2005. године

Зоран Јањић