Author Archives: admin

ЈУНАШТВО, ЧОЈСТВО И ЦИЈЕНА СЛОБОДЕ

      Рат који је у Босни и Херцеговини отпочео у прољеће 1992. године, завршен је мировним преговорима који су вођени и окончани 21. новембра 1995. године у америчком граду Дејтону и споразумом који је потписан у Паризу 14. децембра те године. Споразум су верификовале велике силе, а БиХ је територијално преуређена и састављена од двије цјелине – ентитета: Републике Српске и Федерације БиХ. Тиме је српски народ западно од Дрине остварио велику тековину о којој су сањале генерације Срба током вишевјековног ропства. У границу Републике Српске ушло је Невесиње, али није српски дио Мостара, Коњица и других насеља у долини Неретве, него је она помјерена у територију српске Херцеговине, далеко иза линија које су натопљене крвљу српских бораца!?

Дејтонска подјела Босне и Херцеговине

     У том рату, невесињски Срби, заједно са Србима из осталих крајева Херцеговине, борили су се и за опстанак и за слободу. Битке које су вођене за одбрану Невесиња и Херцеговине и побједе које су у тим биткама извојеване могу се сврстати у ред најславнијих битака у историји српског народа. Борци Невесињске и Друге лаке бригаде нису се борили само за одбрану Невесиња, него су стизали и на друга бојишта у Херцеговини, Сарајевско-романијској регији, Крајини… Више њих је на тим бојиштима дало своје животе или дио тијела. Тако су на најбољи начин дали допринос одбрани српског народа у БиХ и стварању Републике Српске.

      У овоме рату српски борци су, поред освједоченог јунаштва, показали и чојство[1] као важну и пожељну особину коју би требали имати сви ратници, без обзира на чијој страни ратовали. Ту особину је показала најприје Невесињска бригада према Муслиманима, када су, у рату са Хрватима у долини Неретве током 1993. године, били у врло тешком положају. Бригада је могла да искористи такво стање непријатеља и да из одбране пређе у напад. Околности су биле такве да би врло вјероватно без већих проблема био нанесен пораз муслиманским јединицама и запосјела би се лијева обала Неретве, чиме би се створили услови за повратак једног дијела протјераних Срба на своја огњишта. Ипак, принципи чојства налагали су да се не напада непријатељ док је „на кољенима“ у борби са другим противником. Поштујући те принципе, Невесињска бригада не само да није предузела напад, него за сво вријеме њихове борбе није на муслиманске положаје испалила нити један метак. Преко Невесиња и положаја Невесињске бригаде отворен је коридор за достављање хуманитарне помоћи муслиманском становништву у Мостару, као и за евакуацију цивила који су исказали жељу да изађу из Мостара. Истовјетан акт милосрђа исказала је Друга лака бригада према Хрватима почетком 1994. године, када су, у борбама са Муслиманима у Коњицу, дошли у безизлазну ситуацију. Већина њихових бораца и цивилно становништво евакуисана је преко Борака и Невесиња на територију под хрватском контролом, а најтежи рањеници и болесници лијечени су у невесињској ратној болници. 

         Поред неповратно потрошених богатстава које су стварале читаве генерације, разорених објеката појединачног и ширег друштвеног значаја, десетине и стотине хиљада напуштених огњишта, највећа и најтежа посљедица рата је губитак људских живота. Борачка организација у Невесињу његује успомену на све борце који су погинули у одбрани на мостарско – невесињском дијелу ратишта, а на том списку налазе се имена 476 бораца. Поред бораца који су погинули у саставу Невесињске бригаде, списком су обухваћени они који су погинули у јединицама од којих је она формирана, као и они који су поријеклом из Невесиња, а погинули су у другим јединицама Војске Републике Српске.

Спомен соба са костурницом

      На списку који је устројен за погинуле у саставу Друге лаке бригаде евидентирано је 166 бораца. Тим списком обухваћени су и они који су живот изгубили у непријатељским дејствима на територији општина Коњиц и Јабланица ван зоне одбране Првог српског одреда ТО Коњиц (Борци) и Друге лаке бригаде.

        У истој евиденцији води се и око 1.800 рањеника, од којих су њих 424 ратни војни инвалиди од прве до десете категорије.

      Од укупног броја погинулих бораца, њих 210 је рођено или је поријеклом из Невесиња, што износи око 11% од укупно ангажованих војних обвезника из те општине. 

Споменик борцима за слободу у Невесињу

      Наведени подаци ову генерацију Невесињаца сврставају у ред својих славних предака, а њихова дјела представљају важну тековину и образац за поступање будућих покољења која требају знати: слобода није богом дана, неко је за њу платио високу цијену!

                                                                                                                                    Зоран Јањић

 

[1] „Јунаштво је када себе браним од другога, чојство је када другога браним од себе“ (Марко Миљанов Поповић, Примјери чојства и јунаштва) 

 

ДРУГА МИТРОВДАНСКА БИТКА

ДРУГА МИТРОВДАНСКА БИТКА

        Како у операцији Језеро 94 није у потпуности остварила постављене задатке, команда муслиманског Четвртог корпуса није одустајала од зацртаних циљева из поменуте директиве и испланирала је нову нападну операцију, која је овог пута усмјерена на одбрамбене положаје Невесињске бригаде. Операција је добила назив Јесен 94. Циљ непријатеља је био да убаченим диверзантским групама овлада кључним положајима бригаде за командовање и подршку и испресијеца зону њене одбране. Повољним развојем ситуације предузео би напад са фронта, бокова и из позадине ради наношења бригади што већих губитака, како би што лакше овладао путем Мостар – Невесиње, заузео Невесиње и продужио напредовање ка Гацку.

       За извршење задатка одређене су мостарска, благајска и бјелопољска непријатељска бригада, које су ојачане специјалним и диверзантским јединицама из осталик бригада Корпуса, као и са специјалним јединицама МУП.

      Непријатељске извиђачке групе су дужи временски период вршиле интензивно извиђање и прикупљале податке о јачини и распореду снага Невесињске бригаде, распореду командних мјеста, ватрених положаја артиљеријских и јединица ПВО, борбених положаја пјешадијских јединица, најповољнијим положајима за осматрање и навођење сопствене артиљеријске ватре, могућим правцима напада и др. Ово су им омогућили велики простори између батаљона и непосједнути правци у оквиру њихових рејона одбране, настали као посљедица велике ширине зоне одбране бригаде, недовољног броја бораца за њено адекватно посједање, као и одсуство значајног броја бораца ангажованих у борбеним групама ван зоне одговорности бригаде и људства на планском одмарању.

      У јутарњим часовима 10. новембра 1994. године у рејону Подвележја откривене су двије непријатељске групе убачене у борбени распоред бригаде претходне ноћи. Групе су блокиране и разбијене уз обостране губитке у људству, а мјере борбене готовости у бригади подигнуте су на највиши ниво.

      Очекујући напад, команда бригаде је до пада мрака 10. новембра на положаје упутила све борце које је могла обавијестити и превести у расположивом времену. Све потчињене команде упознате су са актуелном ситуацијом, као и процјеном даљег тока дејстава.

Потпуковник Зоран Пурковић, командант Невесињске бригаде

           И поред сазнања да су неке њене групе откривене и да су и прије почетка операције имале губитака, муслиманска команда није одустала од свог плана. У току ноћи 10/11. новембра 1994. године наставила је са убацивањем борбених група, које су прије сванућа углавном посјеле положаје за напад, који нису били удаљени више од стотињак метара од борбеног обезбјеђења јединица бригаде. Каснијим анализама дошло се до закључка да је иза предњег краја одбране бригаде убачено између 900 и 1.000 непријатељских војника.

      Напад је отпочео у 05.45 часова 11. новембра 1994. године. Једновремено су нападнути: командно мјесто бригаде на Пријеким грмима, ватрени положаји Корпусне артиљеријске групе у селу Рабина, ватрени положаји Бригадне артиљеријске групе у селу Жуља и селу Бањдол, ватрени положај батерије ПВО 30/2 мм у рејону села Рабина, позадински водови 3. батаљона у рејону Бакрачуше и 4. батаљона у селу Жуберин. У рејону одбране 5. батаљона у рејону села Зијемље пјешадијски напад је отпочео на јединице у одбрани на положајима Мало плочно, Голе главе, превој Порим, те Плавац и Каменац на планини Прењ. Убачена непријатељска група поставила је засједу у рејону Бакрачуша на путу Невесиње – Мостар, са циљем онемогућавања дотура и евакуације. Посједнути су доминантни објекти за осматрање и организацију садејства.

      Начин извршења напада био је сличан оном који је изведен у операцији Језеро 94, с тим што су у овој операцији ангажоване знатно јаче непријатељске снаге. Без обзира на то, са положаја батаљона долазили су извјештаји да је борба спремно прихваћена, да није било панике, да има погинулих и рањених бораца бригаде, али и непријатељских војника. Ипак, непријатељ је имао дјелимичног успјеха и његове јединице су успјеле да овладају селом Жуберин, гдје је био размјештен позадински вод Четвртог батаљона на Врањевићима и превојем Порим у Петом батаљону на Зијемљима.

      Већ око 10.00 часова интензитет непријатељских дејстава је спласнуо. Све су се рјеђе чули рафали њихових пушака, а умјесто „Аллаху екбер “, чули су се јауци и позиви за помоћ његових рањених бораца. На разним мјестима уочавани су појединци и групе како бјеже, тражећи заклон, или пут за извлачење. Били су то јасни сигнали да је њихова замисао пропала. Сада су се само питали како да се извуку уз што мање жртава.

      Команда бригаде је своје нарушене системе полако враћала у функцију. Организована је евакуација погинулих и рањених бораца, успостављена је контрола над основним путевима, вршена је контрола територије у циљу откривања непријатељских група и онемогућавања њихових даљих дејстава. Истог дана, у поподневним часовима, ослобођено је село Жуберин.

         13.новембра на десном крилу одбране бригаде десила су се два важна догађаја. У пријеподневним часовима непријатељ је извршио напад и потиснуо борбене групе које су се налазиле на висовима Плавац, Вучји кук и Обли вис на планини Прењ. Како је ускоро на планини наступило сурово зимско вријеме, донесена је одлука да се одустане од борбе за повратак тих положаја. Готово истовремено извршен је успјешан противнапад за ослобађање превоја Порим, чиме је ова битка завршена.

      У асанацији бојишта након битке прикупљани су посмртни остаци непријатељских погинулих војника. То је била прилика не само да се стекне увид у његове губитке, него и у саставе и јачину ангажованих снага, планове борбених дејстава и опремљеност за извршење задатка. Показало се да пушке, ручни ракетни бацачи, средства везе, униформа, средства за пружање прве помоћи, оброци суве хране и друго, углавном воде поријекло из армија земаља чланица НАТО и неких исламских земаља.

      У овој операцији погинуо је 21 борац из састава Невесињске бригаде и троје цивила у селу Жуберин. Теже и лакше је рањено око 60 бораца, а заробљена су 3 борца, који су накнадно размијењени.

      Губици непријатеља били су знатно већи. Приликом асанације бојишта, на одређеној локацији у дубини одбране бригаде прикупљено је око 80 погинулих непријатељских војника и официра. Заробљено их је 8, а рањеници се броје стотинама.

    Према многим процјенама, половина његових војника који су ангажовани у операцији избачена је из строја.

Значај битке

      По начину припреме и извођења, по величини територије на којој се одиграла, по броју ангажованих специјалних јединица непријатеља и сложености њихове употребе у извршењу задатака, по начину реаговања Невесињске бригаде у одбрани, по броју непријатељских војника и официра који су избачени из строја ова битка је јединствена на читавом простору Босне и Херцеговине.

      Поред квалитета бригаде који су у њој дошли до пуног изражаја, испољене су и слабости које су посљедица недовољног броја бораца на борбеним положајима, њихове недовољне будности и борбене активности. Такође, бригада се суочила и са свим негативним  посљедицама које са собом носи дуже мировање фронта.

      Због величине побједе, која се по значају у многим елементима може упоређивати са побједом над удруженим хрватско-муслиманским снагама у чувеној Митровданској бици 1992. године и због тога што је извојевана непосредно након Митровдана 1994. године, ова битка је у народу остала позната као Друга митровданска битка.

      Након ове битке наступила је нова фаза рата у којој је динамика извођења борбених дејстава достигла свој врхунац. Тежиште муслиманских офанзивних дејстава преусмјерено је на сјеверне правце који се ослањају на планинске масиве Прења и Трескавице. Читаве 1995. године, изузев неколико мјесеци током зиме, непрекидна борбена дејства извођена су у рејону одбране Петог батаљона Невесињске бригаде на Зијемљима и Првог батаљона Друге лаке бригаде у рејону Главатичева.

Зоран Јањић

НЕПРИЈАТЕЉСКА ОПЕРАЦИЈА „ЈЕЗЕРО 94“ И ОДБРАНА ДРУГЕ ЛАКЕ БРИГАДЕ

          Трећу ратну годину каректерише завршетак рата између Хрвата и Муслимана у БиХ који је окончан Вашингтонским споразумом потписаним 18. марта 1994. године, када је од територија под хрватском и муслиманском контролом створена Федерација Босне и Херцеговине. Након тога у Сплиту је потписан споразум те Федерације и Републике Хрватске који је успоставио федерално/конфедерални однос између ових заједница. Догађаји који су се десили након тога указују да је све то учињено како би се припремио терен за завршетак рата и потписивање Дејтонског мировног споразума. Удруженим оружаним ефективима Хрвата и Муслимана, уз свеобухватну политичку и војну помоћ НАТО пакта и САД, отпочеле су опсежне операције против Српске војске Крајине и Војске Републике Српске. Муслиманске оружане формације кренуле су са операцијама за „ослобађање окупираних подручја“, како су називали територију под контролом Војске Републике Српске (ВРС).

         Команда такозване Армије РБиХ је усвојила директиву за борбена дејства у 1994. години, у којој је за њихов Четврти корпус у Херцеговини предвиђено да „…ослободи шири рејон села Борци, Подвележје, Вележ… и настави дејства према Невесињу и Билећи…“[1]

         За реализацију задатака из директиве команда Четвртог корпуса испланирала је и реализовала двије нападне операције. Прва је изведена на борбене положаје Друге лаке бригаде и означена је називом Језеро 94. Циљ операције је био да диверзантским јединицама убаченим у борбени распоред бригаде непријатељ овлада виталним објектима по дубини и тако изазове панику у одбрани, а потом нападом снага с фронта на изабраним правцима разбије снаге бригаде и избије у Невесињско поље.

          За извршење задатка непријатељ је изабрао два правца и то: Коњиц – Борци – село Лука као главни и Бјелимићи – Главатичево – Ћесим као помоћни правац напада. Носилац извршења задатка биле су муслиманске јединице из Коњица, Бјелимића, Јабланице и Бутуровић Поља. Подршку нападу пружала је и једна бојна ХВО која је имала распоред у рејону села Забрђе, Засливље и Турија југозападно од Коњица. Борци те бојне нису учествовали у пјешадијским дејствима, али су пустили муслиманске јединице да прелазе преко њихових положаја и пружали су им артиљеријску ватрену подршку у фази напада.

          Насупрот њима, на одбрамбеним положајима у рејону села Бијела и на објекту Љубина налазили су се борци Трећег батаљона Друге лаке бригаде. На положајима на десној обали Неретве налазили су се борци Првог батаљона бригаде.

    Мајор Боро Антељ, командант Друге лаке бригаде

          Убацивање диверзантских група на главном правцу напада извршено је у рејону  објекта Љубина (тт 1247) и Врабач. На помоћном правцу напада диверзантске групе убачене су у рејону села Главатичево. Непријатељ је опредијелио снаге за једновремени напад и на положаје десног крила Петог батаљона Невесињске бригаде у рејону села Зијемље.

          Напад је почео у 06.00 часова 12. септембра 1994. године. Јединице Друге лаке бригаде су прихватиле борбу, али је однос снага био на страни непријатеља. Борце бригаде је изненадила јачина убачених непријатељских група и начин извршења њихових напада. Наиме, диверзантске групе су током ноћи пришле врло близу објектима дејства, а почетком напада једновремено су отворили снажну ватру из пушака, уз масовно коришћење бомби и ручних ракетних бацача. Ватрено дејство пратила је изузетно јака галама непријатељских војника уз обавезно често узвикивање „Аллаху екбер“, позиве на предају, различите псовке и увреде на рачун српских бораца. У саставу муслиманских јединица било је више муџахедина из исламских земаља који су одјевени у црне униформе са црним марамама повезаним око главе. Све наведено имало је негативног утицаја на борце бригаде, што је довело до пада појединих објеката у руке непријатеља. Првог дана операције непријатељ је на главном правцу напада заузео дио положаја на објекту Врабач и објекат Љубина.

          Новонастала ситуација захтијевала је хитно реаговање, што је довело до мобилизације свих расположивих снага у Невесињу. Борци Друге лаке бригаде који по било ком основу нису били на положају хитно су упућени у своје јединице. Интервентна јединица бригаде успјела је да поврати изгубљене положаје и стабилизује одбрану на објекту Врабач, што је утицало на стабилизацију одбране на лијевом крилу бригаде. Невесињска бригада је формирала борбену групу јачине ојачане пјешадијске чете и упутила је у испомоћ на правцу село Лука – село Главатичево. Мобилисана је чета радне обавезе и упућена на борбене положаје у рејону Крња раван, чиме је ојачано десно крило бригаде.

          На лијевом крилу бригаде ситуација се компликовала. Падом објекта Љубина непријатељ је стекао значајну тактичку предност што је у великој мјери угрожавало одбрану села Бијела. Напад јачих непријатељских снага са фронта, из правца Коњица, уз сазнање да су убачене диверзантске групе овладале објектима на њиховом боку и у позадини, утицали су на команду Трећег батаљона да донесе одлуку о извлачењу из села. Са борцима се евакуисало и преостало цивилно становништво, тако да је непријатељ потпуно овладао селом у току 13. септембра 1994. године.

          Команда Херцеговачког корпуса реаговала је тако што је мобилисала Гатачку бригаду и упутила је у испомоћ Другој лакој бригади. То је утицало да се већ 14. септембра укупна ситуација у бригади стабилизује и да се зауставе почетни негативни процеси. Нови положаји за одбрану на лијевом крилу бригаде заузети су на линији: Букове главе (тт 1030) – Врабач – Борашница (тт 1886) и на тим положајима бригада је остала до завршетка рата.

          У току битке погинулo је седам бораца бригаде, а више њих је рањено. Подаци о губицима непријатеља нису познати.

Значај битке

           Значај битке за одбрану положаја Друге лаке бригаде у операцији Језеро 94 огледа се у томе што је бригада, уз помоћ осталих јединица Херцеговачког корпуса, успјела да осујети остварење радикалних циљева муслиманског Четвртог корпуса, који су подразумијевали брзи излазак на сјеверозападни обод Невесињског поља и заузимање Невесиња. Губитак објекта Љубина и села Бијела највећи је губитак бригаде од њеног формирања. Након те битке Гатачкој бригади је додијељена зона одговорности у рејону Црно поље на планини Прењ, чиме је дјелимично посједнут простор између Друге лаке и Невесињске бригаде, што је утицало на повећање сигурности у одбрани Невесиња. Но, тиме је Гатачка бригада престала да има улогу основне маневарске јединице Херцеговачког корпуса, што се, у крајњем, одразило на слабљење његових ударних и маневарских способности.

 

[1] Шефко Хоџић, Операција „Јесен 94“, Сарајево: дневник Ослобођење, 7.1. – 14.2.2005. године

Зоран Јањић

ПРВА МИТРОВДАНСКА БИТКА

            Након што су, током маја и јуна 1992. године, етнички очистили од Срба простор од Брадине понад Коњица све до Пребиловаца, нови господари долине Неретве дуго нису били организационо и логистички спремни да контролишу пространу територију испражњених српских села и крајева. На том простору налазио се читави галиматијас војних и паравојних јединица, а за команду над њима и за планирање и извођење војних операција водио се тихи рат између муслиманског и хрватског војног и политичког руководства.

           Почетком новембра извршена је реорганизација непријатељских јединица којом су од бојни (батаљона) и сатнија (чета) формиране бригаде. Тако су од Рошце планине на обронцима Прења на сјеверу до ријеке Брегаве на југу борбене положаје наспрам Невесињске бригаде запосјеле четири непријатељске бригаде. Иако су главне полуге командовања још увијек биле у рукама Хрватског вијећа обране (ХВО), све што се дешавало у долини Неретве било је под будним оком политичког и војног руководства Хрватске, а њена команда Јужног војишта је учествовала у планирању и реализацији свих војних операција на том подручју.

           Та команда је, 9. октобра 1992. године, издала наредбу за припрему нападне операције на мостарско-невесињском правцу.[1] Циљ операције је био да се у првој етапи јаком артиљеријском ватром Невесињској бригади нанесу што већи губици у људству и борбеној техници, поремети систем командовања и веза, те унесе дезорганизација у борбени поредак бригаде. Потом би слиједили фронтални пјешадијски напади на изабраним правцима да се разбије прва линија одбране бригаде, а затим, увођењем свјежих пјешадијских и оклопно-механизованих јединица, настави напад и заузме линија: Мала Вележ – Гребак – Фатњача – Снијежница – Хргуд. У другој етапи, у случају повољног развоја борбене ситуације, непријатељ би наставио гоњење јединица бригаде до границе са Савезном Републиком Југославијом (СРЈ). Операција је добила тајни назив Бура.[2]

Стање Невесињске бригаде уочи битке

           Након стабилизације и учвршћивања положаја Невесињске бригаде у Подвележју, у јулу 1992. године, дошло је и до својеврсне стабилизације саме бригаде. Избјеглички талас из долине Неретве се донекле примирио, људи су нашли какав – такав смјештај за своје породице и могли су са мање проблема да се посвете одбрани преостале територије и да буду спремни за евентуални повратак на своја тек напуштена огњишта.

           Треба нагласити да је прије почетка операције Команда бригаде располагала информацијама о припремама непријатеља за напад. Различитим методама прикупљања обавјештајних података дошло се до сазнања о циљевима, покрету и груписању његових снага.

Пуковник Новица Гушић, командант Невесињске бригаде

          Кретање становништва утицало је и на промјене бројног стања бригаде, које се до јесени прилично стабилизовало и износило око 3.500 људи. Ако се има у виду да је дио бројног стања отпадао на јединице које нису биле у непосредном додиру с непријатељем, да је око половине људства било на одмарању код куће, процјена је да је у јединицама на првој борбеној линији у тренутку напада било око 1.500 бораца.

Почетак и ток битке

           За почетак операције непријатељ је изабрао недјељу, Митровдан, 8. новембар 1992. године, празник који један дио српских породица слави као своју крсну славу. Артиљеријска припрема напада отпочела је у 5.55 часова дејством по свим важнијим циљевима у зони одбране бригаде, као и по цивилним објектима у граду Невесињу. Цијени се да је за вријеме операције на положаје бригаде пало између 15 и 20 хиљада артиљеријских пројектила. Таква силина удара, посматрана бројем испаљених пројектила и трајањем саме артиљеријске ватре, није забиљежена у Херцеговини прије, а ни послије те операције.

           Око 10.00 часова интензитет непријатељских удара је смањен, поготово по циљевима на предњем крају одбране, а отпочели су пјешадијски напади.

            Најинтензивнији напад је био у рејону одбране 4. моторизованог батаљона у рејону  села Горњи Врањевићи. Јаки пјешадијски напади отпочели су и на другим правцима и то у рејону одбране Првог батаљона на Доњем Брштанику, гдје је непријатељ потиснуо дио одбране на Коташници и са коте 690; у рејону одбране Другог батаљона у Подвележју, гдје је непријатељ успио заузети објекат Шиповац и у рејону одбране Трећег батаљона у рејону Равница и Гњилог брда.

           Око поднева су почели пристизати борци који су били на одсуству, али и појачања од сусједних јединица. Најприје је дошла помоћ из Друге лаке бригаде и јединица МУП из Невесиња. То је за све био изузетно позитиван знак, који је давао гаранције да ће бригада успјети у одбрани својих положаја. Пристигли борци, поред појачања, пренијели су борцима на фронту атмосферу из Невесиња која се једноставно могла сажети у неколике ријечи: све се дигло на ноге, и старо и младо хоће да пружи свој допринос одбрани бригаде и Невесиња.

             У смирај првог дана битке смирила су се и обострана дејства. Тај предах је искоришћен да се сведу резултати борбе, да се изврши попуна муницијом и другим потребним средствима и спремно дочека наставак операције.

            Напади нису престајали наредних пет дана. Њихов интензитет није био једнак ономе који је испољен првог дана, али је сво вријеме трајања операције одржавана борбена тензија која није дозвољавала ни тренутак опуштености. Непријатељ је на разне начине покушавао да промијени ситуацију у своју корист: покретао је тенковске јединице ка предњем крају одбране бригаде, нападао са фронта на различитим правцима, убацивао диверзантске групе у борбени распоред, ометао радио везе, испољавао различита психолошко-пропагандна дејства преко својих средстава информисања, али се све то показало безуспјешним.

           Поред Друге лаке бригаде и Станице јавне безбједности из Невесиња, помоћ бригади је стигла и из других јединица Херцеговачког корпуса. Незамјењиву улогу у неутралисању непријатељских артиљеријских јединица имао је 13. мап. Треба истаћи помоћ у људству коју је на Врањевиће упутила Станица јавне безбједности из Гацка.

            Што се тиче приштапских јединица Херцеговачког корпуса, помоћ бригади је пристигла од стране Извиђачко-диверзантског одреда, Батаљона војне полиције и Батаљона везе.

         Изузетно корисно садејство остварено је са Билећком бригадом и њеним артиљеријским јединицама које су ватрене положаје имале на планини Хргуд.

            Непријатељ је претрпио потпуни пораз!

         Бригада је успјешно одбранила своје положаје, а враћени су они који су изгубљени првог дана. Сви, осим коте 690, која је враћена под контролу бригаде почетком фебруара 1993. године.

У току битке погинула су 42 српска борца. Теже и лакше је рањено око 100 бораца.

       Подаци о губицима непријатеља нису прецизни. Незванични подаци од појединих припадника непријатељских снага који су објављени у књигама, фељтонима штампаних медија, на интернет страницама… говоре да су њихови губици били велики.  Погинула су два официра ХВО високог ранга, пуковници Божан Шимовић и Перо Далматин.

  Значај битке

           Важност битке се огледа у томе што је стављена на пробу снага комплетне Невесињске бригаде, први пут након њеног формирања. По броју и јачини ангажованих снага непријатеља, посебно када се гледа количина испаљених артиљеријских пројектила, ова битка спада у ред најопсежнијих које су вођене на простору Херцеговине током читавог рата.  

           У току ове битке у пуној мјери дошло је до изражаја јединство народа и његове војске на овом дијелу ратишта, које може послужити као позитиван примјер у анализама у којима се цијени спремност једног народа да брани своју слободу.

            Колико је показала снагу и јединство српског народа у Невесињу, ова битка је на површину избацила суштинску неискреност хрватско-муслиманске коалиције. Наиме, њихов међусобни рат, који је отпочео непосредно након митровданског пораза, ставио је до знања да Хрвате и Муслимане једино може удружити оружана борба против Срба.

          Било је великих битака које су вођене и прије и послије Митровданске, али је она по стварним размјерама и у свијести народа и бораца Невесиња и Херцеговине постала и остала мјера и „мајка“ свих битака. Захваљујући блиставој побједи над вишеструко јачим непријатељем, Невесињска бригада је о Видовдану 1993. године одликована орденом Немањића, међу првим јединицама које су то признање добиле у Војсци Републике Српске.

Зоран Јањић

 

[1] https://www.slobodanpraljak.com/

[2] Исто

У СУСРЕТ МИТРОВДАНУ

У календару обиљежавања значајних догађаја, Удружење Невесињаца у Београду сваке године организује служење помена погинулим борцима Одбрамбено-отаџбинског рата и евоцира успомене на велике битке које је Невесињска бригада Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске водила о Митровдану 1992. и 1994. године.

Помен ће се служити на Митровданске задушнице, у суботу, 7. новембра 2020. године, у 10.30 часова, у цркви светог Саве на Врачару. Биће то прилика да се, уз присуство непосредних учесника тих славних битака, још једном подсјетимо дана који су златним словима уписани у историји српског народа.

У сусрет Митровдану наредних дана објавићемо прилоге о најзначајнијим биткама које су вођене за одбрану Невесиња и Херцеговине.

Извршни одбор