Окле Старина Новак на Романији

Ето, синовче, да ти речем. У оно вријеме главна ти је џада с Неретве, пошав Цариграду, ишла овијем путем куд и данас. Само је то била шума непрегледна, све сама церовина и буква. Анова није било млого, од Буска довле један је на Грепку изнад Невесиња. А у Бишини је шједио Новак с Радивојем и жђецом. Били су у пећини, оној те је зовемо Новакуша. Био си тамо, велим. Рекок ти, шума је то била, јадан, непрегледна. Све је то ишјеко Млечић и Турчин, а богме доцније и Швабо. Елем, ако си био пред Новакушом, а велиш да јеси, видио си ону каменицу. Е, ижње ти дружина Новакова није пила воду, но је то било друго нешто. Ко гођ је прошо туда, а другог пута није било, моро ти је, брајковићу, ту застати и дати прилог. То ти је ко царина, ко ђумрукана Новакова била. Проћ нијеси мого да си тица, да си крилат, а да не бачиш шта од новца у каменицу. Ко није оставио ништа, тешко му га је било. Није ти туда ришћанин ишо, но Турчин и турски трговац, те је њиг Новак глобио, а сила и бијес је био. Кажу, слота од чоека. Сватове нијесу ајдуци дирали, знаш то, кад воде ђевојку, грота је, а богме кад иду по младу, није им топло бивало. За све су ти ајдуци имали начин, тешто.

Е, ово кад се десило, веле, била је неђеља по малој Госпојини. Излежавали се Новак и Радивоје, пили вино и еглене разне ударали. Новакови синови скакали и бацали камена с рамена. И неђе иза подне нанесе ђаво џадом наква циганина. Ишо од Фоче према Мостару, ђе ли, али је туда прошо. Био, кажу, гурбет добро ођевен. Како наљези поред каменице, тако, богме, и стани. Омјерио и тамо и амо, резгледао циго све добро, невидијо ајдука. Чућеш ти, циганин ко циганин, не мого без циганлука, а коштаће га. Маши се циганин за џеп, па у каменицу, па тако неколико пута, и крени габељска поган низ друм.

 

Све то гледали Ноко и Радивоје. Реко, бива, Новак – вала Богу Радивоје што се гурбет неђе накро пара, па по неколико пута мета у каменицу, ко вели нијесам их зарађиво. Или се, простићеш брате Новаче, циганин усро од страа, додај Радивоје.

 

Зове ти Новак Грујицу и Татомира, не знам ти који ти бијаше, и реци му да тркне до каменице да види шта је ова диванија оставила. Отишло дијете, ма момак богме, и ево ти га назад одма. Казо момак шта је. Ђавоље паре нема у каменици, а нијесам ти реко, они би по та ајлук ишли пошто прођи десетак дана, док се не накупи поприлично. Виђели они бруку, гурбет ти је први пут на празно мето руку у џеп, а онда узимо из каменице и стављо себи. Тако други пут, па трећи док није испразнио каменицу. Дигни се они на ноге, стигни циганина, и ишибај, нијесу руке поганили, и врати паре. Вратили се пећини ојађени и никакви, није седеф пара, но што иг је циганин изваро и насамаријо. Најпотље реци Новак Радивоју, кад су нас цигани пошли варати, шта ће тек други. Није нам вође останка, но да идемо Романији, Кострешу арамбаши.

 

Како рекли, тако и учинили. Неколико дана су ти путовали. Далеко, пути лоши, а било се и окишало. Неђе тамо, примакли се били, у накву мјесту занемого коњ под Новаком, те Новак реци то дружини и нареди да отпочину. Не знам шта ми би коњу, до сад је био ала, рече им Новак. А и не било му, под каквим је витезом догазио довле, одговоријо Радивоје. И, ето, китоњица си мој, остани том мјесту отада до данас име Подвитез. Кратко су одмарали, данули душом, и ето ти, и крени даље. Нијесу дуго ишли, запро коњ, не мого даље – и пани. Но, ту им пани и други, товарни коњ. Благо су грдно носили, па претоварили коње, а далек пут. Ту ђе су им коњи пали, народ назове Пали. А ово сад те вичу Пале, то ти је, господина ми Бога, од накве моде или љености.

 

У неки вакат стигну и до арамбаше Костреша. Одмарали су неђељу ли двије, нашли згоду ђе ће биват, и преселе. Ушло се у јесен, богме, ваљало им наћи јатака, какве крчмарице, примиче се Митровдан. А, синовче, и Новак и Радивоје су ти били грдне винопије. Некакво чобанче из Дикаља им казало да има пешес сати ода отале до једне крчме и рекло да је ту крчмарица сличнија вили но ђевојци. Дијете им показало куда би ваљало да иду. Спучи они одма да траже крчму и крчмарицу. Забасају у планинчину некакву, невиђбог, једва изби из ње. Пронађу ту крчму, и сврате. Попију, одморе се. Упитала иг крчмарица окле су дошли, а Радивоје јој реци да га је девет јада убило ту одакле је дошо. И тако ти се та планина отада прозвала Деветак. А крчмарици било име Маргита, те ће ти сељаци доцније село по њој назвати Маргетићи. Код те су ти Маргите пили вино оно, знаш кад се Радивоје одвојио од Новака и кад су га но Турци заробили. Спасио га је Ноко Стари, знаш ту пјесму. А ено ти и дан даниле Новакове пећине у Боговића стијенама, а има и село Костреша по арамбаши Кострешу.

 

Е, тако ти је то све било како ти рекок. Но си се ти, китаљу, обезобразио. Ја причам, а грло се осушило. Ђавоље ти више нећу испричати, ако не абатиш ђе оку вина, али нећу бијелога, није ни Новак стијо.

 

Драго Драговић из Драговића