Српска ношња и обућа је према социјалним параметрима подељена на сеоску и градску ношњу. Неки од ових делови су карактеристични за село а неки за град. Одевни предмети женске и мушке ношње су:

• Јелек. Прслук (ђечерма) ношен је у свим областима, почев од Војводине па све до Врања и Косова. Крој се разликовао од региона до региона; по шарама, везу, облику, материјалу и осталим детаљима. Од материјала најчешће су се користили плиш, сукно и чоја. Како би задржали своју аутентичност и изгледали лепше, богатије, додавани су разни везови, трачице и слично. Украси који су се користили на јелеку називају се гајтани. Број гајтана на јелеку је показивао из колико је богате породице девојка или момак. Јелеке су носили жене, девојке али и мушкарци с тим сто су мушки јелеци мање украшени.
• Либаде. Део градске женске ношње.
• Зубун. Женски хаљетак.
• Прслук
• Фермен. Врста кратког мушког прслука који се не закопчава. Израђивао се од чоје а украшавао гајтанима.
• Гуњ. „Гуњ се носио на читавој територији Србије а и шире. Он је био типичан мушки хаљетак, мада су га понегде носиле и жене. У почетку једноставног кроја и украшавања, коначан изглед гуња и јелека, са богатим украсима од гајтана, код нас се формирао у време турске окупације.“
• Кожух
• Долактеник
• Прегача
• Шалваре. Дуге и врло широке панталоне. Део женске ношње која је ношена једно време за време и после особођења од Турака.
• Бриџес панталоне
• Чакшире
• Фистан Сукња
• Антерија. Врста старе народне, женске и мушке хаљине са дубоким изрезом на грудима, са дугачким спреда отвореним рукавима, а дугачка је до чланака. Изглед ове хаљине од струка наниже је звонастог изгледа, јер су ту додавани тзв. „клини“. Углавном је коришћена црвена боја са узаним белим пругама или малим мотивима, док су ракошне вежене са златним нитима од свиле. За материјале коришћени су: памук, свила, сомот, брокат. Мајстори који су израђивали антерије називали су се терзије.
• Тканица. Врста појаса, ткана на ручном разбоју. На њему је било више преграда за прибор за пушење, оружје.
• Дизлук
• Кафтан
• Долама. Врста старе мушке и женске ношње од чоје са дугим рукавима који могу бити зарворени или разрезани.
• Јечерма
• Джемадан
• Мисараба
• Минтане
• Джубе
• Шамија. Шамија или повезача; женска марама за главу.
• Фес. Капа тамно црвене боје са кићанком или без ње.
• Шубара. Капа, плетена од вуне. Шубаре од крзна, у многобројним облицима: купасте, ваљкасте или полукугласте, понекад плитке, набране или врло високе. Имућнији су људи у Војводини за свечане прилике носили и шубаре од астраханског крзна.
• Шајкача. „После 1878. године почела је да се носи шајкача, војничка капа, кројена од фабричког сукна. Шајкачу су најпре почели да носе млађи мушкарци, а крајем 19. века постала је саставни део народне ношње. После Првог светског рата, по угледу на тадашњу униформу српске војске, шајкача је почела да се прави од сивомаслинасте чоје или шајка.“ „Шајкача је врста капе од материјала шајак. Шајкача је српска национална капа коју носе сељаци из централне Србије и данас у свакодневном животу. Материјал „шајак“ се прави од вуне те је згодна за ношење и лети и зими јер држи константну температуру главе. Зими, бочне стране шајкаче могу и да се спусте на уши. Згодно се и савија, те се може носити и испод нарамењаче или за опасачем. Најчешће је сивомаслинасте боје, што асоцира на војску, али може бити и других боја, плава, или тегет. Историја шајкаче се протеже у средину 19. века. Аустроугарска војска, као и друге европске војске, схватила је да шарене, накинђурене униформе нису практичне за пољске услове, лоше се уклапају у околину и блато их брзо учини похабаним. Поред тога, непријатељ их лако уочи на даљини. Зато је у аустроугарској армији дизајнирана нова униформа и одмах сашивена у количини од 100.000 комплета. Капа је била шајкача. Нова униформа се није допала владару Фрањи Фердинанду те је урађено ново решење а постојеће већ сашивене унифроме је купила Србија у четврт цене. Србија је тада често ратовала, мобилизације су се одвијале звоњавом звона сеоских Цркви. Да би мобилизација била што бржа, народу тј. војним обвезницима су подељене униформе да их држе код куће. Народ к’о народ воли да има користи од државе, па је носио делове војне униформе и у свакодневном животу. Имати део униформе на себи је био и статусни симбол, јер ко има униформу значи да је војни обвезник. Постоје војничке и официрске шајкаче. Официрске имају и мали ширит изнад очију. Шајкача је као део униформе, после Другог светског рата, замењена „титовком“, капом сличној шајкачи али још сличнијој капи совјетске армије у Другом светском рату. Шајкача је у последњим ратовима била део униформе српске војске а у Републици Српској носе је официри.“ Д. Ј. Српске народне новине
• Кумош
• Опанци „шиљкани“. Опанак, сеоска лака, кожна обућа, је традиционална српска обућа и њен национални симбол. Притеже се око ногу каишћима или опутом. Радили су их варошки и сеоски опанчари у разним облицима и бојама; са и без кљуна. По опанцима могло се видети из ког је ко краја.
• Чарапе. Најчешће вунене, у разним крајевима различитих боја и дужина.