Већина градова у окружењу, али и шире, не може се подичити галеријом какву има наше Невесиње. А како му се посрећило?

Одавно се са разних мјеста прижељкивало да Невесиње добије галерију. Али као што је за многе процесе неопходан ензим или за јело какав тајни састојак, то нас живот учи да би се нешто десило и жеља остварила, потребан је низ неких догађаја у право вријеме и понека случајност, која то, у суштини, и није. Таква случајност овдје је била пропутовање Љиљане Бухе са сином кроз Требиње у љето 2010. године, у вријеме тамошње сликарске колоније, и ручак са академским сликарима Миливојем Унковићем и Радмилом Лиздек. Одлазак на свечано затварање те колоније више није имао ништа са случајношћу и био је почетак нимало лаког пута до невесињске галерије. Сјећање Наде Илић, везано за тај одлазак, је врло емотивно: „Те лијепе вреле љетне ноћи уз изложене слике, када је умјетност била скоро опипљива, све се чинило нестварним.“ Галерија је, на сву срећу, постала дио наше стварности. Дио на који смо заиста поносни!

Наш земљак Миливоје Унковић, угледни сликар и професор, неподијељено је мишљење, много је учинио за саму галерију и покренуо joш што-шта лијепог везано за њу. (Можда је завичај, како то почесто нажалост бива, заборавио њега, али он није заборавио завичај.) Радови на адаптацији руинираног простора су кренули уз подршку општинског буџета и тадашњег начелника Бранислава Миковића, под стручним и, свакако, емоцијама обогаћеним надзором архитекте Наде Илић. На Митровдан 2012. епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије је освјештао галерију, а истог дана је одржан и први програм – концерт музичке школе “Св. Роман Мелод“ и галерија, која је тако и названа, истовремено једноставно и узвишено – Галерија, је започела свој живот у још недовршеном простору, да би ускоро постала магнетски привлачна и мјесто будућих идиличних сусрета стваралаца и захвалне невесињске публике жедне умјетности.

Мада крајем марта 2013. Галерија још није попримила свој данашњи изглед, доживјела је своју прву промоцију књиге – „Сабрана дјела Риста Пророковића“. Боља и позванија за почетак књижевног програма није могла бити! Народ Невесиња се уз помоћ своје Народне библиотеке, СПКД „Просвјета“, Општине Невесиње и Министарства просвјете и културе РС одужио свом првом завичајном учитељу и просвјетитељу. О књизи су говорили мр Момчило Голијанин, др Ранко Поповић, др Драга Мастиловић и Љиљана Ивезић, приређивач овог дјела.

Галерија је званично отворена 4. маја деветнаестом самосталном изложбом сликарке Радмиле Лиздек, која тренутно спрема докторат на Академији у Београду. Наша земљакиња се представила са 25 занимљивих уља на платну већег формата из серијала „Записи са камена“. Част да отвори галерију, сасвим заслужено, припала је Миливоју Унковићу. Том приликом је рекао: „У општој економској кризи, потирању наших културних вриједности и садржаја, само размишљати о култури и културним манифестацијама има своју тежину, а реализовати овакве идеје, као што је ова галерија и изложба, достојно је дивљења. Неко би рекао да није вријеме за улагање у културу, а ја кажем да они који тако размишљају гријеше, јер улагањем у културу улажете у перспективу. За човјеков опстанак култура је незамјењива.“

Присутнима се обратио и начелник  Момчило Шиљеговић, а свечаност су музиком уљепшали ученици школе „Св. Роман Мелод“. Овдје треба, сем осталих, посебно поменути предсједника РС Милорада Додика и генералног директора РТРС Драгана Давидовића који су помогли да градска галерија добије свој данашњи изглед.

Рад и живот Галерије се убрзава – само три дана послије свечаног отварања промовисана је збирка приповиједака са завичајним мотивима „Кратке приче“. За њеног аутора, магистра Момчила Голијанина, врсног књижевног критичара и културног прегаоца, само ријечи хвале су имали Шћепан Алексић и Ружица Комар. У програму су учествовали Љиља Ивезић и Драгомир Граховац.

У истом мјесецу је у организацији Народне библиотеке Невесиње представљена и књига Томислава Драшковића „Сломљени перископ“, доста обимно аутобиографско дјело искусног подморничара. О књизи првог капетана подморнице „Херој“ говорили  су Момчило Голијанин и Љиља Ивезић, а забавни дио програма је припао ђацима невесињске музичке школе.

Јун је за Гелерију започет промоцијом књиге Драгомира Граховца „Можда нисте знали о Невесињу“ у организацији Радио Невесиња и Народне библиотеке. О књизи препуној најразноврснијих занимљивости о Невесињу и Невесињцима, која је многе подстакла да је допуне, говорили су Бранислав Миковић, свештеник Зоран Илић, Љиља Ивезић, Бранислав Ђоговић и аутор.

Галерија у Невесињу

Дошло је вријеме да се својим дјелима, сликама и скулптурама, Невесињу представи и наш успјешни сликар Миливоје Унковић. Изложбу симболичног назива „Судбина као повод“ отворио је генерални директор РТРС Драган Давидовић рекавши да се диви дјелу професора Унковића. Овај догађај су својим присуством увеличале бројне еминентне личности из црквеног, јавног и културног живота Републике Српске и Србије.

Потом се десила још једна изложба. Млади академски сликар из Београда Никола Грул је изложио своје слике из циклуса „Буђење подсвести“, које су настале прошле године, а по њему је насловљена изложба. И овај догађај је побудио интересовање љубитеља умјетности.

Средином јула је представљен запажени роман Божидара Бјелице Јапана „Државни удар херцега Стефана“. О књизи су говорили мр Момчило Голијанин и проф. Даница Ђурасовић, одломке је врло упечатљиво читао Бранислав Ђоговић, а програм је водила Љиља Ивезић.

Градска галерија је дочекала и своју прву изложбу умјетничких фотографија. Ненад Кецман је са 27 фотографија, насталих од 1994. до 2003. на Светој Гори, Невесињцима дочарао светост и љепоту манастира Хиландара. Изложбу „Хиландарски знакови цивилизације“ је отворио директор РТРС Драган Давидовић, а посјетиоцима су се обратили јереј Зоран Илић и аутор.

Евидентно је да се у Галерији, уз помоћ и сарадњу са другим институцијама и појединцима, одвија врло жив и свестран друштвени и културни активизам. Све програме карактерише велики број посјетилаца, а ентузијазмом и енергијом плијене Невесињке које волонтерски раде у Галерији. Не можемо се отети утиску да су овај простор оплемениле и сени јунака чије су фотографије некада биле на његовим зидовима и који су дали своје животе за нашу бољу будућност.

Није наодмет поменути неке личности које су у непуна два мјесеца посјетиле галерију: предсједник Републике Српске Милорад Додик, епископи захумско-херцеговачки г. Григорије и зворничко-тузлански г. Хризостом, директор РТРС-а Драган Давидовић, академик Предраг Пешко, савјетник у кабинету предсједника Дијана Гајић, директор Гласа Српске Мирјана Кусмук, генерални конзул Србије у Бања Луци Владимир Николић, министар просвјете и културе Горан Мутабџија, министар рада и борачко-инвалидске заштите Петар Ђокић, помоћник министра за туризам  Александра Трифковић, пресједник ПДП-а Младен Иванић, привредник Родољуб Драшковић, глумица Јелена Жигон…

Остаје да пожелимо нашој прелијепој галерији још много успјешних и разноврсних културних манефестација и догађаја и да постане, сем мјеста занимљивих сусрета,  водич и путоказ новог пута и развоја цијелог Невесиња.

Б. Бјелица Јапан

У групи одликаша Основне школе “Ристо Пророковић“ из Невесиња који су недавно провели наградни викенд у Београду налазио се и ученик генерације Мирко Бештић. Ево шта су нам о Мирку рекли његови наставници:

Ученик генерације наше школе у школској 2012/13. години је Мирко Бештић (ученик IX⁴ разреда – разредни старјешина Петар Вујадиновић).

Мирко је рођен 05.11.1998. године у Невесињу, од оца Милорада и мајке Јадранке.

Мирко Бештић

Током основног школовања Мирко је остварио завидне резултате у свим наставним и ненаставним активностима, а нарочито из математике и физике. Учествовао је на свим нивоима такмичења и остварио одличне резултате из ових наставних предмета.

На општинском такмичењу из математике од 2009/10. па све до 2012/13. школске године освајао је друга и трећа мјеста, а из физике и основа информатике прва и друга мјеста.

На регионалном нивоу такмичења ученик је од 2010/11. школске године остварио трећа и четврта мјеста из математике и физике, као и 4. мјесто на такмичењу из кошарке.

Мирков највећи успјех током основног школовања је било учешће на Републичком такмичењу из математике и физике у периоду од 2010/11. до 2012/13. школске године.

Осим успјеха нашег ученика у школским активностима морамо истаћи и његове врлине као што су дружељубивост, комуникативност, алтруизам, амбициозност, које су га довеле до оваквог успјеха и носиоца ове вриједне титуле Ученика генерације.

Удружење Невесињаца у Београду још једном честита на успјеху овом изврсном ученику са жељом да он буде примјер за углед не само својој, него и свим  наредним генерацијама у нашем Невесињу.

Ми, ученици деветог разреда Основне школе „Ристо Пророковић“ из Невесиња, као носиоци дипломе „Вук Стефановић Караџић“ позвани смо на наградну екскурзију од стране Удружења Невесињаца у Београду. Поред нас позван је још Алекса Стајић, свјетски првак у каратеу (Венеција 2010. године). Поред титуле свјетског првака, Алекса посједује још око 75 златних медаља. Са нама је путовала наставница енглеског језика Биљана Дамјанчевић.

Ученици у посјети

Из Невесиња смо кренули у ноћ 21. јуна, а у Београд смо стигли у суботу рано ујутро. Иако уморни од пута, разведрили смо се чим смо стигли, јер смо знали да ћемо се лијепо провести. На улазу у Београд дочекали су нас људи из Удружења Невесињаца. Смјестили смо се у хотел Шумадија на Бановом Брду, гдје смо и одсједали за вријеме наше посјете српској престоници.

Одмах након доручка спремили смо се и кренули у обилазак. Прво смо посјетили Народну бибилиотеку Србије. Били смо одушевљени огромном салом за читање, као и великим фондом књига које библиотека посједује. Послије тога кренули смо ка Храму Светог Саве на Врачару. Следећи је био Музеј Николе Тесле. Једна дјевојка нам је показивала експерименте на машинама које су дјело самог Николе Тесле. У музеју су биле изложене Теслине личне ствари: шешир, кофер, оловка и др… На крају, као успомену на музеј, дјевојка нам је дозволила да нас „пецне“ струја од 50 000 волти, ако желимо. Некако смо превазишли страх у себи и пристали смо. Иако је било јако вруће наставили смо са обиласцима. Сљедеће што смо обишли био је Стари Генералштаб, Музеј војнобезбједносне агенције. Ту смо сазнали нешто више о Првом и Другом свјетском рату. Видјели смо прве фотографске апарате, оружје, документе из рата и чули много тога о тајној комуникацији Срба у рату. После тога на ред је дошао и Војни музеј на Калемегдану. Ту смо видјели велики број слика, карте планове за рат, Бој на Косову, униформе војника, старо оружје… Након посјете Калемегдану вратили смо се у хотел. Били смо јако уморни, али пуни утисака са мјеста које смо посјетили. Једно је сигурно, умор се исплатио.

Сутрадан је освануло свјежије јутро него прошлог дана. За разлику од претходног дана били смо одморни и спремни за обилазак. Други дан нашег боравка у Београду започели смо обилском манастира Раковице и гроба патријарха Павла и Димитрија. Након тога кренули смо на Авалу да бисмо посјетили Авалски торањ. Попели смо се на врх и одатле посматрали Београд. Чинило нам се као да нам је на длану. Такође смо посјетили споменик Незнаном јунаку, а обишли смо и Спомен парк Јајинци. Послије Авале пошли смо на панорамско разгледање града отвореним аутобусом. За већину нас то је било прво искуство. Ту смо се супер провели. Упознали смо Београд много боље, видјели знамените грађевине, куће познатих, многе мостове. Тај дан смо обишли Саборну цркву, а обилазак Патријашији и Музеју српске православне цркве је био онемогућен због празника Свете Тројице. У послијеподневним часовима имали смо слободно вријеме у Ушћу, највећем тржном центру на Балкану. Увече нам је приређено неочекивано изненађење коме смо се много обрадовали. Вожња бродом по Дунаву нас је одушевила. Уживали смо разгледајући Београд са воде.

Трећег и последњег дана нашег боравка у Београду, у јутарњим часовима примио нас је предсједник братске општине Вождовац, доктор Драган Вуканић. Лијепо нас је дочекао и уручио нам је поклоне од њега и Удружења, за сваког по три историјске књиге, у којима је описана историја нашег народа. Послије Вождовца кренули смо у Орашац. То је мјесто гдје је подигнут Први српски устанак. Дочекала нас је породица Адамовић. Показали су нам мјеста гдје је Карађорђе ходао прије много година, његову униформу, слике и остале важне предмете. Након Орашца упутили смо се према Опленцу. Опленац је задужбина Карађорђевића. Посјетили смо Цркву Светог Ђорђа на Опленцу, у којој је крипта гдје су сахрањени сви Карађорђевићи. Последње што смо обишли на овој нашој екскурзији била је винарија у Тополи. Затим смо се поздравили са људима из Удружења и кренули ка Невесињу. Помало тужни али задовољни. Како нам је и рекао наш директор Милан Бејатовић када смо кренули „Дјецо, уморићете се сигурно, али вриједиће“.

Са овог путовања носимо јако лијепе утиске.
Ми  још једном желимо да се захвалимо Удружењу Невесињаца у Београду на гостопримству и свему што сте нам пружили претходних дана. Ви ћете нам заиста заувијек остати у најљепшем сјећању. Немогуће је ријечима описати колико лијепо смо се ми осјећали за ова три дана, и хвала вам на томе, јер ви сте заслужни за то. Посебно желимо да се захвалимо:
Љубомиру Бабићу, Жарку Самарџићу, Трипу Брењу, Здравки Радуловић, Зорану Иванишу, Бору Мишељићу, Милијани Миловић, Зорану Јањићу, Војину Радојичићу, Ђорђу Нинчићу и Саву Папићу. И желимо све вас да позовемо у наше и ваше Невесиње, надајући се да ћемо ми бити упола добри домаћини као што сте ви били нама.

Ученици деветих разреда Основне школе „Ристо Пророковић“ Невесиње
(Мирко Бештић, Маја Вујичић, Ивана Стајић, Марија Вукајловић, Стефан Каришик, Алекса Стајић, Огњен Милановић, Александар Авдаловић, Ана Вујадиновић, Вериица Мучибабић, Јована Самарџић, Александра Глоговац, Роберт Дабарчић, Душан Глоговац и Анђела Дамјанац)

Упркос бројним, а често наизглед и нерјешивим проблемима, предсједник општине Вождовац, доктор Драган Вуканић, и ове године успио је организовати наградну екскурзију у Београд најбољих ученика основних школа из источне Херцеговине.

Подржавајући идеју Удружења Невесињаца у Београду, покренуту прије четири године, Вуканић се наредних година није ограничио само на Невесиње, него је акцију проширио на цијелу источну, па и на општине старе Херцеговине. И не само на носиоце дипломе “Вук Караџић“, него и на дјецу која су завршила основну школу а налазе се у групи дјеце са посебним потребама, на врхунске спортисте који су постигли резултате републичког и вишег значаја, на близанце. Ова дјеца путују без обзира на успјех у школи. Тако је, у периоду од 29. јуна до 1. јула, код предсједника Вуканића била група коју је сачињавао 51 мали матурант и њихови наставници, односно пратиоци (за дјецу са посебним потребама) из Требиња, Љубиња, Билеће, Берковића, Гацка, Фоче и Рудог. Претходни викенд је организовано путовање по сличном програму за петнаесторо дјеце из Невесиња.

– Моја идеја је да у српску престоницу дођу деца баш овог узраста. Она се сада налазе у пуном и свестраном развоју; физичком, емоционалном, социјалном. Е баш у овој фази њиховог одрастања потребно их је усмеравати и предочавати им оне вредности за које сматрамо да су једино исправне и које ће им бити водиља у њиховом будућем животу. А то су наши корени и оно најлепше на чему израстају нове генерације – историја, духовност, научна достигнућа, уметност… Са тим сегментима желимо да упознамо ове младе људе, истиче Вуканић.

Руководећи се том идејом, сачињен је и план боравка у Београду. Дјеца су, између осталог, посјетила Београдску тврђаву и бројне објекте на њој, Орашац и Опленац, Храм Светог Саве, Саборну цркву, Народну библиотеку Србије, Музеј Николе Тесле… А најупечатљивији моменат за све био је пријем код патријарха српског Иринеја.

У обраћању младим гостима под сводовима Патријаршије, уз пригодно послужење, његова светост патријарх српски евоцирао је успомене са прошлогодишњег путовања по Херцеговини.

“Ја сам по нашој Херцеговини и пешице ходио. Било је то када сам, пре много година, служио војску у Мостару. Пошто је то била јединица брдске пешадије, чак четири пута смо пешице ишли из Мостара у Невесиње и тамо, на полигону Ступине, изводили неке војничке вежбе“, присјетио се детаља из своје младости патријарх Иринеј и додао:

“Срећан сам и поносан што сам имао прилику да ходам земљом којом је ходио и којом је управљао свети Сава. Будите и ви поносни што сте рођени и што живите у тој земљи. Нека сте благословени ви, ваши наставници који вас уче, а и људи који су вам приредили ово путовање“.

Са тим благословом дјеца су отпутовала у Херцеговину, радосни и захвални што се нашао неко ко је препознао њихове квалитете и што им је организовао ово путовање за памћење.

И доктор Вуканић задовољан је што је успио у још једном племенитом прегнућу. Жеља му је да се ова активност настави и у будућности прошири на цијелу Републику Српску. А за то неће бити довољна само племенитост и ентузијазам овог изузетног човјека, него и знатно веће разумијевање и подршка од ове коју је имао до сада.

Зоран Јањић

Основна школа „Ристо Пророковић“ у Невесињу основана је у приватној кући породице Пророковић 1886. године. Шест година касније (1892) саграђена је прва намјенска зграда школе (данас стамбена зграда испод општине), а садашња школа са 17 учионица, пратећим просторијама и фискултурном салом саграђена је 1962. године. 1994. године саграђена је мала зграда уз постојећу „централну“ школу са 4 учионице. 1974.  године дошло је до припајања централној школи свих основних школа на подручју општине Невесиње.

Данас она у свом саставу има четири деветоразредне школе од 27 до 50 ученика и седам подручних школа: Шипачно – 2 ученика, Биоград – 2, Удрежње – 5, Бијења – 4, Џинова Махала – 8, Братач – 8 и Крекови – 24 ученика. Све наведене школе, изузев оне у Крековима,  као и деветоразредне школе  (од  VI  до  IX  разреда) у Придворцима и Зовом Долу, су у процесу гашења. Узрок овоме је напуштање села, смањен природни прираштај и често неоправдане одлуке родитеља да им дјеца иду у „градску школу“. Школа  има 1230 ученика у 71 одјељењу. У школи је запослено 143 радника, од тога у настави 108 и представља највећи радни колектив у општини,  а овај тужни податак говори о привредном развоју општине.

Од августа 2012. године на дужности директора школе налази се професор Милан Бејатовић. Из његове биографије издвајамо: рођен је 1951. године у селу Мједеник, општина Гацко. Основну школу и гимназију завршио је у Гацку, а Природноматематички факултет, одсјек за географију у Сарајеву. До 1992. године радио је у IV  гимназији у Сарајеву. Од  1994. до 1997. године био је директор Средњошколског центра “Перо Слијепчевић“ у Гацку. Учесник је посљедњег Отаџбинског рата, чиме се највише поноси у својој биографији. Од 2003. до августа 2012.  радио је у Основној школи “Свети Сава“ у Гацку.

Професор Милан Бејатовић

Са директором Бејатовићем разговарамо уочи наградне екскурзије у Београд, коју за најбоље ученике школе организује Удружење Невесињаца у Београду.

УНБ: Господине Бејатовићу, на дужности директора Основне школе “Ристо Пророковић“ у Невесињу налазите се непуну годину дана. Какви су ваши утисци о школи?

М.Б. Нажалост, морам почети са невеселим подацима. Наиме, зграда централне школе је практично у рушевном стању. Фискултурна сала је неупотребљива, а настава у њој се не изводи по наређењу бившег министра просвјете. Кров прокишњава, није мијењан од прављења зграде. Школа нема централно гријање, мислим да је једина таква у општинском центру у Републици Српској. У школи се не изводи кабинетска настава, учила нема, и по томе је јединствена. Школско двориште је неограђено и запуштено.

Школу су овој школској години посјетили министри у Влади Републике Српске, Антон Касиповић, Зоран Тегелтија и Станислав Чађо. Министри и Влада су обећали  санацију фискултурне сале, урађен је пројекат, проведен тендер (одређен извођач радова) и чекамо новац да би почели. Урађен је пројекат за централно гријање и аплицирано је код амбасаде Јапана за грант од 140 000 КМ (машински дио). Комплетан пројекат је 185 000 КМ. Урађен је и пројекат санације крова, кабинета и столарије (242 000 евра) и аплицирано је код владе Холандије  у  групи од шест најугроженијих школа у РС.

Управо смо послали поново све ове пројекте Министарству просвјете и културе за апликацију за грантове Уједињених нација.

У свему овоме имали смо велику помоћ нашег посланика Илије Таминџије. Све  наведено дјелује изгледно, но понекад и далеко.

Школа Ристо Пророковић

УНБ: Како сте задовољни са наставничким кадром, а како са ученицима? Да ли, поред познатих успјеха из математике и физике, постижете успјехе и на осталим пољима, у култури или умјетности, на примјер?  

М.Б. Наставни кадар је врло квалитетан, што показују резултати са такмичења, а посебно из математике и физике (13 републичких првака), десетине пехара са спортских такмичења, успјеси ученика на литерарним конкурсима (ове године су ученице Марија Пејичић и Милица Радовановић објавиле своје пјесме у Зборнику  “Дјечије царство“), те успјеси  на такмичењима из историје, хемије, информатике, вјеронауке, демократије и  саобраћаја. Доста је ученика наше школе у Музичкој школи у Невесињу, гдје такође постижу задивљујуће резултате и ван граница  РС.

Ученици су најзаслужнији са све ово, а затим и калуђерски  рад многих наставника, без икакве материјалне надокнаде. Рекао сам да нам фискултурна сала није у функцији, тако да су спортске активности сведене на минимум, мада знатан број наших ученика тренира у спортским клубовима у Невесињу. Мени је посебно интересантно када колеге из Музичке школе (који нису са ових простора) говоре о великој надарености наше дјеце за музику, а ми вијековима причамо да знамо само гангу и гусле.

Колектив школе

УНБ: Кажите нам нешто о могућностима даљег школовања наших малих матураната; какав је у Невесињу избор за њихова будућа занимања?

М.Б. Средња школа у Невесињу у наредној школској години уписује три одјељења гимназије, те по два машинске и економско-правне струке. Сва занимања су четвртог степена. Мислим да нема атрактивних занимања, на примјер угоститељске струке, фризерско-козметичке, рачунарске и можда још неких других. Потребе Невесиња за њима јесу мале, али мале су и било којих. Изгледа да нам је и у овом узрасту суђено – трбухом  за крухом.

УНБ: Предстоји наградно путовање у Београд најбољих ученика завршног разреда Школе, које организује Удружење Невесињаца у Београду. Колико ученика ће путовати у Београд и о каквој се групи ради?

М.Б. Прије свега изражавам, у име школе, ученика и родитеља, велику захвалност и дивљење за ово што чините нашој дјеци у овом времену. Програм боравка је изванредно организован и испланиран, посебно сам одушевљен шта ће наши ученици посјетити. Мало дјеце и из Београда све ово види.

Дјеца која путују су носиоци Дипломе „Вук Караџић“, њих четрнаесторо и најбољи спортистa  школе. Они су данас наш понос и највиши смисао нашег позива, да не кажем утјеха. Сигуран сам да ће сутра бити понос  и државе и народа,  као што су данас Јелена Радовић, Владо Ивковић, Марко Рајковић…

Када сам ученицима и њиховим родитељима приликом уручивања диплома „Вук Караџић“ саопштио да ће путовати у Београд, сви су скакали од радости, били више него одушевљени, а да то само за њих организује Удружење Невесињаца.

Ученици школе

УНБ: Како теку припреме за путовање и како цијените ову активност Удружења Невесињаца у Београду?

М.Б. Ученици путују школским комбијем са професорицом Биљаном Дамјанчевић. Мислим да ће бити врло весело и пријатно.

Тешко је замислити да сте могли нешто љепше смислити, на задовољство наше и ваше и видим да сте свјесни вриједности ове дјеце. Нека вам Бог све ово надокнади. Хвала вам што нас волите!

(Разговор водио Зоран Јањић)