Основна школа „Ристо Пророковић“ у Невесињу основана је у приватној кући породице Пророковић 1886. године. Шест година касније (1892) саграђена је прва намјенска зграда школе (данас стамбена зграда испод општине), а садашња школа са 17 учионица, пратећим просторијама и фискултурном салом саграђена је 1962. године. 1994. године саграђена је мала зграда уз постојећу „централну“ школу са 4 учионице. 1974.  године дошло је до припајања централној школи свих основних школа на подручју општине Невесиње.

Данас она у свом саставу има четири деветоразредне школе од 27 до 50 ученика и седам подручних школа: Шипачно – 2 ученика, Биоград – 2, Удрежње – 5, Бијења – 4, Џинова Махала – 8, Братач – 8 и Крекови – 24 ученика. Све наведене школе, изузев оне у Крековима,  као и деветоразредне школе  (од  VI  до  IX  разреда) у Придворцима и Зовом Долу, су у процесу гашења. Узрок овоме је напуштање села, смањен природни прираштај и често неоправдане одлуке родитеља да им дјеца иду у „градску школу“. Школа  има 1230 ученика у 71 одјељењу. У школи је запослено 143 радника, од тога у настави 108 и представља највећи радни колектив у општини,  а овај тужни податак говори о привредном развоју општине.

Од августа 2012. године на дужности директора школе налази се професор Милан Бејатовић. Из његове биографије издвајамо: рођен је 1951. године у селу Мједеник, општина Гацко. Основну школу и гимназију завршио је у Гацку, а Природноматематички факултет, одсјек за географију у Сарајеву. До 1992. године радио је у IV  гимназији у Сарајеву. Од  1994. до 1997. године био је директор Средњошколског центра “Перо Слијепчевић“ у Гацку. Учесник је посљедњег Отаџбинског рата, чиме се највише поноси у својој биографији. Од 2003. до августа 2012.  радио је у Основној школи “Свети Сава“ у Гацку.

Професор Милан Бејатовић

Са директором Бејатовићем разговарамо уочи наградне екскурзије у Београд, коју за најбоље ученике школе организује Удружење Невесињаца у Београду.

УНБ: Господине Бејатовићу, на дужности директора Основне школе “Ристо Пророковић“ у Невесињу налазите се непуну годину дана. Какви су ваши утисци о школи?

М.Б. Нажалост, морам почети са невеселим подацима. Наиме, зграда централне школе је практично у рушевном стању. Фискултурна сала је неупотребљива, а настава у њој се не изводи по наређењу бившег министра просвјете. Кров прокишњава, није мијењан од прављења зграде. Школа нема централно гријање, мислим да је једина таква у општинском центру у Републици Српској. У школи се не изводи кабинетска настава, учила нема, и по томе је јединствена. Школско двориште је неограђено и запуштено.

Школу су овој школској години посјетили министри у Влади Републике Српске, Антон Касиповић, Зоран Тегелтија и Станислав Чађо. Министри и Влада су обећали  санацију фискултурне сале, урађен је пројекат, проведен тендер (одређен извођач радова) и чекамо новац да би почели. Урађен је пројекат за централно гријање и аплицирано је код амбасаде Јапана за грант од 140 000 КМ (машински дио). Комплетан пројекат је 185 000 КМ. Урађен је и пројекат санације крова, кабинета и столарије (242 000 евра) и аплицирано је код владе Холандије  у  групи од шест најугроженијих школа у РС.

Управо смо послали поново све ове пројекте Министарству просвјете и културе за апликацију за грантове Уједињених нација.

У свему овоме имали смо велику помоћ нашег посланика Илије Таминџије. Све  наведено дјелује изгледно, но понекад и далеко.

Школа Ристо Пророковић

УНБ: Како сте задовољни са наставничким кадром, а како са ученицима? Да ли, поред познатих успјеха из математике и физике, постижете успјехе и на осталим пољима, у култури или умјетности, на примјер?  

М.Б. Наставни кадар је врло квалитетан, што показују резултати са такмичења, а посебно из математике и физике (13 републичких првака), десетине пехара са спортских такмичења, успјеси ученика на литерарним конкурсима (ове године су ученице Марија Пејичић и Милица Радовановић објавиле своје пјесме у Зборнику  “Дјечије царство“), те успјеси  на такмичењима из историје, хемије, информатике, вјеронауке, демократије и  саобраћаја. Доста је ученика наше школе у Музичкој школи у Невесињу, гдје такође постижу задивљујуће резултате и ван граница  РС.

Ученици су најзаслужнији са све ово, а затим и калуђерски  рад многих наставника, без икакве материјалне надокнаде. Рекао сам да нам фискултурна сала није у функцији, тако да су спортске активности сведене на минимум, мада знатан број наших ученика тренира у спортским клубовима у Невесињу. Мени је посебно интересантно када колеге из Музичке школе (који нису са ових простора) говоре о великој надарености наше дјеце за музику, а ми вијековима причамо да знамо само гангу и гусле.

Колектив школе

УНБ: Кажите нам нешто о могућностима даљег школовања наших малих матураната; какав је у Невесињу избор за њихова будућа занимања?

М.Б. Средња школа у Невесињу у наредној школској години уписује три одјељења гимназије, те по два машинске и економско-правне струке. Сва занимања су четвртог степена. Мислим да нема атрактивних занимања, на примјер угоститељске струке, фризерско-козметичке, рачунарске и можда још неких других. Потребе Невесиња за њима јесу мале, али мале су и било којих. Изгледа да нам је и у овом узрасту суђено – трбухом  за крухом.

УНБ: Предстоји наградно путовање у Београд најбољих ученика завршног разреда Школе, које организује Удружење Невесињаца у Београду. Колико ученика ће путовати у Београд и о каквој се групи ради?

М.Б. Прије свега изражавам, у име школе, ученика и родитеља, велику захвалност и дивљење за ово што чините нашој дјеци у овом времену. Програм боравка је изванредно организован и испланиран, посебно сам одушевљен шта ће наши ученици посјетити. Мало дјеце и из Београда све ово види.

Дјеца која путују су носиоци Дипломе „Вук Караџић“, њих четрнаесторо и најбољи спортистa  школе. Они су данас наш понос и највиши смисао нашег позива, да не кажем утјеха. Сигуран сам да ће сутра бити понос  и државе и народа,  као што су данас Јелена Радовић, Владо Ивковић, Марко Рајковић…

Када сам ученицима и њиховим родитељима приликом уручивања диплома „Вук Караџић“ саопштио да ће путовати у Београд, сви су скакали од радости, били више него одушевљени, а да то само за њих организује Удружење Невесињаца.

Ученици школе

УНБ: Како теку припреме за путовање и како цијените ову активност Удружења Невесињаца у Београду?

М.Б. Ученици путују школским комбијем са професорицом Биљаном Дамјанчевић. Мислим да ће бити врло весело и пријатно.

Тешко је замислити да сте могли нешто љепше смислити, на задовољство наше и ваше и видим да сте свјесни вриједности ове дјеце. Нека вам Бог све ово надокнади. Хвала вам што нас волите!

(Разговор водио Зоран Јањић)