Овдје у Невесињу прије пуних 90 година, Алекса Шантић у писму које је упутио Марку Цару, између осталог записао је:Од када сам боље упознао овај поштени, искрени српски народ у Невесињу, ја сам се утјешио и вјерујем још у васкрс домовине.

Гдје је, чија је, кућа у којој је становао Алекса и како изгледа њена историја?

Знатижеља да откријемо пјесниково боравиште у овом крају и међу овим људима које је у својој поезији уздигао до звезданих висина, довела нас је у приградско насеље Бојишта, код дједа Ђорђа Тодоровића.

Живахни старац живо се сјећа Шантићевих излазака из Мостара. Са лакоћом се сјећа детаља и о кући која је данас власништво његовог покојног брата Рада, а која је у почетку била власништво Алексина брата Саве.

Алекса би долазио негдје по Госпојини, када би Савина дјеца отишла са љетовалишта. Боравио је у овој кући и хладници. Ту би се задржао десет до петнаест, па и двадесет дана, како би му вријеме и његови послови дозвољавали. Носио је грађанску ношњу, сламни шешир са равним ободом, црна машна на шеширу. Обавезно је носио штап. Излазио би Алекса са фијакером јер аута није било. Једино је Ристо Сјеран, трговац из Мостара, имао троцикло са мотором. Он би излазио са троциклом, остали са фијакером. Некад би превозно средство долазило из Невесиња а чешће из Мостара.

У разговору са овдашњим сељацима Алекса је црпио теме за поезију, поготово родољубиву или ону која припада социјалном правцу. А те разговоре водио је са људима које би сусретао и на њиховим њивама у вријеме редовних послијеподневних шетњи кроз поље. Радо су Алекси долазили људи на разговоре које је дуго водио у хладници, испред куће. Та хладница је сачувана до овог времена: „Једина је разлика у томе што је данас лимом покривена а некад је ту била букова шиндра“, рећи ће дјед Ђорђо Ђока Тодоровић. Ђорђе се сјећа такође, како се причало, да је Алекса овдје, у хладници, поред чартрње уз коју дотрајава стабло јабуке, засађено када је кућа подигнута, написао пјесму „Остајте овдје“, а испод храста, („ено га и сад изнад куће“) написана је пјесма „О класје моје“.

Сваког дана – сјећа се старина Ђорђо – Алекса би тачно у дванаест часова кренуо у град, на ручак. Одлазио је на ручак у Пескин хотел. Задржавао би се у граду дуго. Онда, као што је и отишао – пјешице, шетњом би се вратио у Бојишта.

Сава, млађи брат Алексе Шантића имао је овдје у Бојиштима властиту кућу. Земљиште је купио у мог дједа, покојног Мила, Благојева оца. За башчу на којој је подигао кућу Сава је њима узео пет пута већи комад земље. Овдје на овом мјесту које се зове Хржишта Сава је постао власник једног а тамо на Лисичинама за Мила је купио пет дунума земље. Испод Јазошке градине Сава је подигао лијепу кућу и засадио воћњак. Не бих знао тачно рећи које то године бијаше али Шантићева кућа направљена је прије наше која је подигнура оне године када сам се ја родио, 1907. године. У сваком случају могло је то бити у првим годинама овог вијека.

Као виноградара Саву је кредитирала банка. Јамац му је био Сабит Милавић, трговац на Тепи у Мостару. И ваљда, како Сава није могао удовољити дугу Милавић га је тужио и кућа се нашла на лицитацији. То је било 1930. године. На заказану лицитацију окупило се нас доста. Био сам лично присутан са неколико људи из Бојишта. Било је ту и трговаца из Невесиња. Прије отварања лицитације ушо је човјек у судницу са фесом накалупљеним. Био је то, касније сам сазнао Сабит Милавић. Проходао је ходником а онда упита нас; „Шта ви људи чекате, да нисте за лицитацију дошли?“. Потврдили смо. „Ко ће положити 44 хиљаде може приступити лицитацији. За мене толико вреди“. Нисмо приступили лицитацији, отишли смо јер цијена је била превисока. То је било у вриједности 44 вола.

Чедо Милић, Милан Милишић и Јанко Поповић, три ортака у трговини, исте те године, купили су кућу од Сабита Миловића. Кућа је постала власништво Милана Милишића који је користио до почетка Другог свјетског рата. Ту је долазио на љетовалиште са женом и дјецом.
У рату усташе су кућу опљачкале али је нису запалили. Милишић је убијен 1941. године. Никад му се није сазнало за гроб. Не зна се за гроб ни његове кћерке Убавке која је убијена 1944. године. Те исте године, када је Убавка погинула, Њемци су овдје у Невесињу били опсађени, нису могли никуд, па су са Шантићеве куће и са великог броја кућа скинули кров и отјерали да га ложе.

Послије свјетског рата ја и брат Раде купили смо ту кућу од Нате Милишић, жене покојног Милана. Поправили смо је и доградили. Унутрашњост старе куће нисмо мјењали. На диоби 1956. године кућа је припала мом брату Ради а њени власници данас су Радова дјеца.

Ацо Драгићевић

„Невесиње“, листа за политику, друштвена питања и културу, 29. септембара 1994. године