• У организацији Удружења Невесињаца у Београду данас је служен помен за борце Невесињске бригаде и осталих јединица Војске Републике Српске који су погинули у Одбрамбено-отаџбинском рату.

По традицији, помен је служен у цркви Светог Саве на Врачару, а службу су предводили свештеници Иван Штрбачки и Радивоје Панић. Поред чланова Удружења Невесињаца у Београду, служби су присуствовали чланови породица погинулих и умрлих бораца Невесињске бригаде, ратни предсједник Владе Републике Српске Душан Козић, народни посланик у Народној скупштини Републике Србије и предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта, представници завичајних херцеговачких удружења у Београду, те ветерани Невесињске бригаде и Херцеговачког корпуса.

У име Удружења Невесињаца у Београду присутнима се обратио Зоран Јањић, предсједник Извршног одбора који је подсјетио да је Митровдан симболично одабран за сјећање на погинуле саборце због битака које је Невесињска бригада водила о Митровдану 1992. и 1994. године и у којима је извојевала блиставе побједе над непријатељем.

„Сјетимо се да је у невесињској Спомен соби, јединственој спомен књизи, уписано 476 имена. У Спомен књизи Херцеговачког корпуса уписано је 2.211 имена, док је у читавој Републици Српској у ту књигу уписано више од 23.000 имена. То никада не смијемо заборавити и на сваком мјесту и у свакој прилици те податке требамо знати и истицати“, рекао је Јањић.

Један од учесника Прве митровданске битке, пјесник Миро Ковач, у недавно објављеној збирци у једној од својих пјесама описао је своје виђење те битке, а пјесму је посветио команданту Невесињске бригаде, пуковнику Новици Гушићу. У јединственом амбијенту храма, пјесму је врло емотивно рецитовао доктор Трифко Брењо, ратни начелник санитетске службе Невесињске бригаде.

МИТРОВДАН КОЈИ ТРАЈЕ
(Новици Гушићу)

Стани, путниче – намјерниче,
ако те пути некад сврате
тамо гдје Вележ небо тиче
и сњежним дахом поздравља те.

Ту гдје орлови гнијезда вију,
са оштрих међа, на све стране,
над Невесињем стражарно бдију
витешке кости наслагане.

Кољена свини, чело приклони
пред овај бедем олтарни, свети,
који су крвљу залили они
што за слободу знадоше мрети.

Ослушни шта ти громовни зборе
са вјечне страже под небесима.
Од Љубљенице до Свете горе,
од Зијемаља, па до Ћесима,

од Заборана до тврдог Бака
док митровданске горе свијеће,
слави се слава испод облака,
ко није дошао, никад неће.

Топови тутње на све стране.
Испред врата су незвани гости.
Од истих исти исто бране.
Боже помози и опрости.

Отворило је небо дане.
Нема живота и нема смрти.
Васкрсли преци гробове бране
и нерођени пушку прти.

И док громови грме, све ближе,
слави се слава ко и прије.
Сијед командант бардак диже:
„Слава ти Свети Димитрије“.

„Помози, данас, недај да сломе
линије наше, душманске зв’јери.
Помози, Свети, још имаш коме,
јер још смо твоји,  још смо у вјери“.

„Војници, браћо, другови моји,
отаџбине смо данас престо.
Резервни положај не постоји,
Спомен соба је зборно мјесто“.

„Помолите се мајке за нас,
сестре и жене, ко год нас чека.
Какви будемо овдје, данас,
такви бићемо довијека“…

И, нису пришли, стопе једне.
Узалуд злобни пролазе траже.
Линије стоје неповредне.
Свуд на њима су мртве страже…

Памти путниче и причај свима,
кад једном прођеш ову страну,
да још смо овдје, да још нас има
у непролазном Митровдану.

Подсјетимо, на Митровдан, 8. новембра 1992. године, удружене хрватско-муслиманске снаге из долине Неретве, обједињене у Хрватско вијеће обране и потпомогнуте са јединицама и логистиком Хрватске војске, отпочеле су нападну операцију под називом „Бура“ на јединице Невесињске бригаде. Тежиште напада било је дуж комуникације Мостар – Невесиње, а најжешће борбе водиле су се у рејонима Подвележја, Буска, Горњих Врањевића и Доњег Брштаника. Једна од основних карактеристика операције била је масовна употреба артиљеријске ватре од стране непријатеља по борбеном распореду бригаде и 13. мјешовитог артиљеријског пука који је био у улози Корпусне артиљеријске групе на ватреним положајима у рејону села Рабина, али и по цивилним циљевима у граду Невесињу. У помоћ јединицама бригаде на најугроженијим дијеловима фронта пристигле су борбене групе из сусједне Друге лаке бригаде са Борака и из приштапских јединица Херцеговачког корпуса: Батаљона војне полиције, Батаљона везе и Извиђачко-диверзантског одреда. Значајну помоћ у одбрани дале су борбене јединице Министарства унутрашњих послова из Станица јавне безбједности Невесиње и Гацко. Операција је трајала пет дана и завршила се непријатељским поразом. У борбама су погинула 42, а теже и лакше је рањено око 100 српских бораца и официра. Прецизни подаци о непријатељским губицима нису познати, али незванични подаци говоре да су они били велики и да је то, уз погибију њихових официра високог ранга, један од основних разлога неуспјеха операције.

Другу митровданску битку Невесињска бригада је водила у периоду од 11. до 13. новембра 1994. године, у оквиру нападне операције „Јесен 94“, коју је припремао и реализовао 4. корпус тзв. Армије РБиХ. Радило се о извиђачко-диверзантској операцији у којој је непријатељ ангажовао најспособније борце и официре из војних и полицијских борбених јединица. Циљ непријатеља је био да, користећи фактор изненађења нападом убачених диверзантских борбених група по најважнијим елементима борбеног распореда бригаде, унесу дезорганизацију у систем руковођења и командовања, нанесу велике губитке, запосједну борбена средства бригаде и изазову панику, а затим фронталним нападом на изабраним правцима приморају јединице бригаде на повлачење. Међутим, одлучном и храбром реакцијом бригаде не само да је осујећен план непријатеља, него му је нанесен и катастрофалан пораз. У борбама је погинуо 21, заробљено 4, а теже и лакше је рањено око 60 бораца и официра. На страни непријатеља погинуло је око 100, заробљено 8, а више стотина бораца и официра је рањено.

Митровданске битке Невесињске бригаде су уврштене у битке од посебног значаја за одбрану Републике Српске. Због тога републичка борачка организација Митровдан слави као своју крсну славу, а Невесиње као Дан општине. То су били довољни разлози за Удружење Невесињаца у Београду да се, макар заједничком молитвом, на пригодан и достојанствен начин сјети оних који су своје животе уградили у Републику Српску и њену слободу.

Зоран Јањић
Београд, 04. новембар 2023. године

Фотографије: Миле Шапић/Српско коло

У организацији Удружења Невесињаца у Београду, у кући краља Петра Првог на Сењаку, синоћ је публици представљена збирка пјесама Проговор, аутора Мира Ковача, Невесињца који живи и ради у Новом Саду.

Књигу је издао Центар за српске студије из Бање Луке у оквиру свог часописа Српски преглед у чије име су говорили академик професор др Ранко Поповић, професор др Душко Певуља и пјесник Здравко Миовчић.

На почетку програма присутне је поздравио народни гуслар Славко Алексић који је уз гусле пјевао стихове из Горског вијенца.

Потом се обратио професор Душко Певуља који је најприје говорио о Центру за српске студије као институцији која посебну пажњу поклања ствараоцима у области српске књижевности који су из неког разлога скрајнути са главних токова на којима се учи и проучава ова грана умјетности.

 „Жила куцавица нашег Центра је часопис Српски преглед који се са подједнаком пажњом посвећује неким важним питањима из наше заборављене културне баштине, као и из савременог књижевног, научног и културног живота. Ми смо у пјесмама Мира Ковача препознали једног даровитог аутора и са радошћу смо одлучили да штампамо његову књигу“, рекао је Певуља.

Затим је на сцену ступио Ковач који је посебну пажњу посветио личностима који су највише утицали на развијање његове жеље за писањем, међу којима је истакао Бору Гутић, прву учитељицу у родном Зовом Долу и Момчила Голијанина, невесињског књижевника и професора српског језика и књижевности. Блок својих пјесама отпочео је оном коју је управо посветио професору Голијанину.

Садржај пјесама и начин на који их је представио изазвали су изузетну пажњу присутне публике који су сваку његову рецитацију наградили искреним аплаузом. Посебну емотивну реакцију изазвала је пјесма Од када нема твоје руке, која је посвећена Мировој мајци Аники. Поред ње, чули смо и неке од пјесама посвећене родној кући, њиви Подворници, извору Пиштету, Невесињу, Херцеговини, али и оне које је спјевао вољеној жени, јединој кћерки…

Иначе, поезија прве Ковачеве збирке жанровски је разноврсна, а преовлађује она која у себи садржи родољубиву ноту. Томе утиску у највећој мјери доприноси посљедња пјесма која представља и засебну цјелину у збирци. Насловљена је једноставно – Ријеч, посвећена је Косову и у потпуности је заснована на завјетној косовској причи.

О Мировој поезији емотивно је говорио пјесник Здравко Миовчић. Као Миро, и он је своје пјесме почео објављивати у зрелим годинама које у смислу плодног стваралаштва симболично назива Михољско љето живота.  

„У Ковачевим пјесмама су се складно стопили састојци скупљени срцем, искуством и оним нерационалним дијелом ума (Неумом, како Пјесник воли да каже), сазријевајући у стихове који теку лако и природно, а жуборе сјетно и каткад жалобно. Као што вину дуго сазријевање у подруму помаже да усклади своје састојке, да достигне зрелу хармонију мириса и окуса, тако су и Мирови стихови дугим сазријевањем упили пјесничке утицаје својих земљака – док их читам, зелебди нешто Дучићево и замирише нешто Шантићево, просија и одјекне нешто Сладојево“, рекао је Миовчић.

Потпуном угођају ове својеврсне духовне мобе свој допринос дао је народни гуслар Срђан Авдаловић, који је уз гусле отпјевао дио стихова пјесме Митровданска офанзива.

О Ковачевој поезији говорио је и професор Ранко Поповић. Рођен у Залому, овај признати научни и педагошки радник значајан дио свог живота и књижевног стваралаштва везао је за Невесиње и Херцеговину. Као такав, на најбољи начин је могао да разумије и прихвати Мирове пјесме, да у њима препозна урођени пјеснички дар и да га од срца препоручи јавности.

„Поезија је у Миру Ковачу већ поодавно имала свог искреног повјереника и заточника, али је он тек сад, у озбиљној животној доби, одлучио да званично проговори првом збирком. Зашто је то тако, најбоље свједоче саме пјесме, одајући нам једном ријетком енергијом присности и топлине да оне и нису настајале да би се некоме допале, већ су заиста проживљаване и писане по дубоком духовном нагону, из суштаствене потребе бића“, казао је Поповић и истакао да речено запажање јасно поткрепљује чињеница да Ковач своје стихове говори без читања, наизуст, што успијева само оним пјесницима који су се у потпуности саживјели са својим пјесмама.

Удружење Невесињаца у Београду традиционално, уочи Митровдана, организује свечаности културног и комеморативног садржаја као допринос његовању културе сјећања на Митровданске битке 1992. и 1994. године у којима је Невесињска бригада Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске извојевала блиставе побједе над непријатељем и тако дала свој пуни допринос одбрани и опстанку српског народа у  Херцеговини.

Зоран Јањић